Академик Василије Крестић Фото: © Геополитика / Милан Тимотић
„Сматрам да је подједнако неморално кривотворити историјске чињенице, као што је неморално прећуткивати их. У оба случаја, историја се подешава, прилагођава или подређује некоме или нечему. Историја није сама себи циљ, она треба да послужи националним и државним интересима, али само строго провереним и научно доказаним чињеницама”, каже академик Василије Крестић, чије је ново и допуњено издање књиге „Знаменити Срби о Хрватима” објавила Српска књижевна задруга.
Ово дело кроз портрете Илије Гарашанина, Јована Суботића, Светозара Милетића, Светозара Марковића, Јована Јовановића Змаја, Јакова Игњатовића, Димитрија Руварца, Јована Скерлића, Слободана Јовановића и Јована Дучића, као и кроз бројне наведене списе и документа, показује односе Срба и Хрвата кроз историју, од Илирског покрета до краја Другог светског рата. Са хрватске стране, неке од главних личности су Јосип Јурај Штросмајер и Анте Старчевић.
Због чега сте истраживање почели Илирским покретом?
Мој циљ био је да путем биографија направим политички пресек српско-хрватских односа, да се види какав су однос Срби имали према Хрватима, и то од Илирског покрета, од тридесетих година 19. века, па све до наших дана. Почињем, дакле, од наметања илирског имена свим Јужним Словенима. Ова књижевно-историјска врста мало је заступљена у нашој историографији. Једино је употребио Виктор Новак у књизи „Вук и Хрвати”, где се путем биографија улази и у суштинске проблеме односа два народа. Користио сам богату грађу, преписку, затим саме текстове актера у књизи, користио сам мемоарске списе и саборске говоре. Нисам имао циљ да било кога обезвредим или нападам, него да заиста осветлим до краја, са свих могућих аспеката, међусобне односе.
Колико је до сада историја била у служби политике и идеологије код нас?
Дошао сам до многих закључака о томе како је наша историографија била подређена дневној политици и пре настанка Југославије. Показао сам какве су силне грешке, пре свега на рачун српске политике, српске историје и српских личности у политици, чињене за љубав слоге, јединства и братства. Кроз ове текстове јасно се види да ти неспоразуми тињају век и по, и да повремено избијају на површину на најужаснији начин, да би били завршени геноцидом. Нарочито између два светска рата, чињени су многи уступци Хрватима, и то захваљујући томе што су они имали илиризам који је приказиван као југословенска идеја. У ствари, то је била идеја националног препорода Хрвата.
Једна од кључних синтагми које користите у књизи за хрватски народ јесте „политички народ”?
Основни узрок сукоба између Срба и Хрвата лежи управо у хрватском државном и историјском праву. То је темељ сукоба до наших дана. Ако се позивате на хрватско државно и историјско право, оно подразумева велику и етнички чисту Хрватску. То право је у ранијим периодима утврдило идеју да сви становници једне Хрватске јесу, у политичком и етничком смислу, Хрвати. Овај концепт Хрвати су преузели од Мађара. У тежњи да створе велику Мађарску, од Карпата до Јадрана, Мађари су наметали свој политички народ. Шта то значи? Сви становници Угарске – Срби, Румуни, Словаци, Хрвати – јесу у политичком смислу Мађари. Због тога долази до револуције из 1848. године, у којој учествују Срби и Хрвати против Мађара. Али, после револуције, у Хрватској се та политика намеће у односу на Србе. У феудалном друштву владало је правило: „Чија територија, онога и вера.” У Мађарској, а затим и у Хрватској, то је прешло у: „Чија територија, онога је нација”. Тиме се српски народ систематски брише. То су основни узроци сукоба и то је у мојој књизи разобличено као зло које, нажалост, траје до наших дана и које је довело до геноцида.
Какво је било Штросмајерово југословенство?
У својој књизи доказао сам како, не само југословенство Илирског покрета, већ и југословенство Јосипа Јураја Штросмајера, није право југословенство. То је југословенство само по имену, али има хрватску и великохрватску суштину, јер ни Штросмајер се у својој политици није одрицао од хрватског државног права. Он није могао да буде прави Југословен. Према томе, из свега што сам написао, види се да је Југославија створена на погрешном схватању југословенства.
Дучић је доживео велику осуду кад је на то указивао?
Дучић је као дипломата ушао у проблематику српско-хрватских односа као прагматичан политичар. Био је жигосан у време комунизма, али ја сам до истих закључака дошао и сам, истражујући грађу. Због тога га, у неком смислу, могу сматрати и својим претходником у тумачењу српско-хрватских односа и југословенске идеологије. Кроз све што сам приказао у књизи читаоцу је много јасније и како је дошло до геноцида над српским народом у Хрватској. Ако се на силу пориче име српског народа, ако се не признају његова права, ако је приморан да постане део хрватског народа, онда ту не може да буде компромиса.
Да ли имате контакте са хрватским историчарима и како они тумаче Штросмајерову и Старчевићеву политику?
Старчевића нису у стању да оправдају и прихватају његову искључивост и мржњу према Србима. А кад је реч о Штросмајеру, пре него што је дошло до распада Југославије, хрватски историчари су ме критиковали да на неки начин покушавам да га обезвредим као Југословена, да га прикажем као аустрофила. Међутим, после слома Југославије, сами хрватски историчари закључили су да више нема потребе да Штросмајера представљају као Југословена и да треба отворено рећи да је он био добар хрватски националиста. Уважавам Штросмајера, о њему сам написао посебну монографију „Бискуп Штросмајер, Хрват, великохрват и Југословен”. Писао сам и о томе да кад је Јован Јовановић Змај, са својим братом Корнелом, покретао лист „Југославија”, уз помоћ кнеза Николе, Штросмајер није хтео да учествује у томе ниједним динаром. Својом књигом „Великохрватске претензије на Војводину и Босну и Херцеговину” показао сам колико су великохрватске тежње биле заступљене у тамошњој политици од револуције из 1848. године до Фрање Туђмана, и колико су реметиле међусобне односе. С друге стране, постојале су оптужбе о великој Србији и српском шовинизму, чак је и Гарашаниново „Начертаније” тумачено као великосрпски документ. Тако ће бити док политика не уважи научне резултате.
Како тумачите да после Јасеновца и логора за децу и даље постоје расправе о натпису „За дом спремни”?
Та струја у Хрватској, која није малобројна и није за потцењивање, и даље следи ту политику хрватског државног и повјесног права, на чему је грађена и читава политичка идеологија Хрватске странке права, а посебно такозване Франкофуртимашке странке, из које су произашли Павелић и усташе. То је доследна линија из тог времена, која има дубоки континуитет.
На чему Срби и Хрвати сада треба да граде односе?
Дошло је време да се суочимо са чињеницама и схватимо да морамо да успоставимо строги реципроцитет, дакле – што ви нама, то ми вама. У нама блиској перспективи између наша два народа нема „љубави”, а бојим се да неће бити ни слоге, ако не буде тог строгог реципроцитета. Нема више попуштања и извињавања. Коме се извинити кад с друге стране нема осећања одговорности за злочине? Ако је то тако, онда значи да треба да постоје само добри комшијски и пословни односи, али све на темељу строгог реципроцитета.
Прошле године навршило се 30 година од Меморандума. Шта је пресудно утицало на то да одлучите да учествујете у стварању овог документа?
Нисам се наметао тадашњим академицима који су ме изабрали у комисију за писање Меморандума, а како сам био један од малобројних који су се бавили питањем српско-хрватских односа и на тој теми сам и докторирао, постао сам члан те комисије захваљујући својим објављеним текстовима. Стојим иза свега што сам написао у Меморандуму, без обзира на то што је толико нападан и обезвређиван и што му је подметано да је довео до распада Југославије.
Да су ондашњи српски и југословенски политичари добро схватили Меморандум, сигуран сам да не би дошло до распада Југославије. Овај документ није заговарао никакво зло, већ је покушао да очува Југославију на федеративним основама. То није био програм, већ анализа тадашњег друштвено-политичког, економског и уставног стања у Југославији, као и предлог да се избегну конфедерација и асиметрична федерација као пут ка разбијању државе.
Марина Вулићевић
