Политика, 7. 7. 2023, Саво Штрбац: Шта је Пленковић рекао у Србији

Саво Штрбац Фото: Вечерње новости

Можда није наодмет споменути да је данашњи хрватски премијер Андреј Пленковић уједно и председник ХДЗ-а, и да однос данашњег ХДЗ-а према Србима у Хрватској, и поред његовог смешкања на сусрету у Суботици и хвалисања да су односи са српском мањином „складни”, илуструјући ту складност уз присуство њихових представника на прославама акција „Бљесак” и „Олуја”, није далеко одмакао од оног са почетка деведесетих

У својој првој премијерској посети Србији (23. јун) Пленковић се сусрео с вођством хрватске заједнице у Суботици, на чији позив је посета и уследила, и са српском премијерком Аном Брнабић.

Медији у региону, а посебно у Србији и Хрватској, надуго и нашироко су извештавали о овој посети цитирајући и изјаве учесника овог сусрета. Из свег прегледаног и прочитаног медијског извештавања са овог догађаја, пажњу ми је привукао следећи део изјаве хрватског премијера: „Односи Србије и Хрватске оптерећени су резидуалним питањима из времена Милошевићеве агресије на Хрватску и то је свима добро познато. И те ране из рецентне прошлости на одређени начин омеђују динамику и брзину наших односа. Овај данашњи догађај и, коначно, моја прва посета у седмој години од када сам председник Владе РХ Србији и Суботици, Војводини, уз отварање оваквога дома, представља више симболичких порука.”

Овај део његове изјаве пренели су скоро сви медији у Хрватској, укључујући и јавни сервис ХРТ, који је у текстуалној форми Пленковићеве опширне изјаве, посебно истакао (подебљао) само две речи „Милошевићеве агресије”, док је већина медија у Србији потпуно игнорисала овај део Пленковићеве изјаве, укључујући и јавни сервис РТС, а ретки који су је пренели, укључујући и „Политику”, некако су је скрајнули.

Зашто су тако извештавали српски медији? Постоји неколико опција: једна би могла бити да се слажу са Пленковићевом констатацијом о „Милошевићевој агресији” на Хрватску, а друга, да се као добри домаћини нису хтели замерити госту, тим више што без хрватског гласа Србија не може ни постати чланица Европске уније.

Пристојан гост, по мом скромном мишљењу, овакву небулозну изјаву ни би ни изрекао, посебно не на територији Србије, пред српском премијерком и неколико министара из српске владе, међу којима је и министар за људска и мањинска права, иначе његов званични домаћин, Томислав Жигманов.

А ни службени наратив државе Србије, колико ми је познато, није у сагласју са Пленковићевом констатацијом о „Милошевићевој агресији на Хрватску” (што је заправо службени хрватски наратив о узроцима за ратни сукоб деведесетих на подручју Хрватске), што илуструје и прва реченица из српске „Википедије” о том догађају: „Рат у Хрватској је био војни сукоб на подручју бивше Социјалистичке Републике Хрватске, узрокован изласком Хрватске из састава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.”

А Пленковићева констатација није у сагласју ни са мојим сећањима на узроке хрватско-српског сукоба у Хрватској почетком деведесетих, о чему, као активни „судионик времена” сведочим из прве руке:

Избијањем политичке кризе на тлу СФРЈ, Срби у Хрватској су имали две опције: прву да прихвате нову власт екстремно националистичке странке Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), која је имала крајње негативан однос према Србима и очувању југословенске заједнице република и другу, да подрже федералистички концепт Југославије као гаранта њихових националних и политичких права, што је било основно опредељење социјалистичке власти Слободана Милошевића у Србији.

Срби су се определили за другу опцију, тј. за југофедеративни оквир заштите националних и политичких права из следећих разлога:

Предизборна кампања у Хрватској почетком 1990. године недвосмислено је наговестила какав је однос хрватских националистичких странака према Србима у решавању њиховог статуса у Хрватској. Чињеница да су те странке, а посебно ХДЗ, добиле већину гласова, потврдило је однос већине Хрвата према Србима. Иконографија предизборних скупова тих странака оживљавала је дух квислиншке творевине Анте Павелића НДХ из времена 1941–1945, у којој је званично прокламовани однос према Србима био срочен у поруку „трећину побити, трећину иселити, трећину прекрстити у католичку веру”.

Још жива сећања на хрватски геноцид над српским народом нису могла да оставе Србе равнодушним пред призорима фотографија Анте Павелића, усташких униформи, ознака, застава… Страначки прваци и аналитичари надметали су се у претећим порукама Србима.

Победом ХДЗ на изборима одржаним у априлу и мају 1990. отворен је простор за антисрпску кампању, која се манифестовала кроз три нивоа притисака: свакодневни (на свим местима и на свим нивоима политичког живота кроз симболику, ознаке, језик, рехабилитацију догађаја и личности из периода НДХ…), који је проф. др Јован Рашковић назвао и „агресијом свести”; административни (откази Србима у државним службама, полицији, предузећима због наводног недоласка на посао, непотписивање изјаве лојалности хрватском режиму, монтирани кривични, прекршајни и дисциплински поступци…) и политички (у више праваца са истим циљем – минимизирање не само политичких и националних права него и броја Срба у Хрватској).

Минимизирање броја Срба било је у функцији оправдавања минимизирања њихових политичких и националних права, што је до пуног изражаја дошло у току припрема и усвајања новог хрватског Устава 1990. Наиме, хрватска власт није уважила ниједан српски амандман на предлог новог Устава, посебно када је реч о захтевима да Срби у новом Уставу задрже статус народа, који су имали у свим претходним уставима, затим о захтевима да се новим Уставом регулишу права на употребу српског језика и писма (ћирилице). Напротив, новим Уставом Срби су сведени на националну мањину, решавање права на језик и писмо требало је да се регулише посебним законом, који је усвојен много касније и без учешћа Срба у његовој припреми.

Политички притисци манифестовали су се и кроз оживљавање антисрпских теза из новије политичке историје. То се у првом реду односи на ставове да су Срби у Хрватској „политички Хрвати православне вере” и на иницијативу да се формира Хрватска православна црква, која је кратко време постојала у доба Павелићеве НДХ.

Регионалним устројством Хрватске (жупаније) разбијене су етнички хомогене територије са већинским српским становништвом. Хрватски сабор је тек половином 1992. понудио могућност локалне самоуправе на подручју са већинским српским становништвом, и то у котаревима, чији су центри били Книн и Глина.

Атмосферу о узроцима хрватско-српског сукоба на подручју Социјалистичке Републике Хрватске најстручније је описао већ поменути академик Јован Рашковић, у то време политички вођа Срба у Хрватској, у свом ауторском тексту „У име оца и сина”, посмртно објављеног у Нину 31. јула 1992:

„Српски народ све то осећа као позив историји на рецидив, шири у њему нове страхове, мучнину и старе сумње. После свега овога хрватско-српски односи добијају једну нову димензију параноидности. Хрватска параноја смањује и негира усташки злочин. А српско параноидно доживљавање осећа блискост колективне несреће и обнавља геноцид.”

Можда није наодмет, за оне који не знају, споменути да је данашњи хрватски премијер Андреј Пленковић уједно и председник ХДЗ-а, и да однос данашњег ХДЗ-а према Србима у Хрватској, и поред његовог смешкања на сусрету у Суботици и хвалисања да су односи са српском мањином „складни”, илуструјући ту складност уз присуство њихових представника на прославама акција „Бљесак” и „Олуја”, није далеко одмакао од оног са почетка деведесетих.

Саво Штрбац