Политика, 9. 10. 2024, Момчило Павловић: Краљ Александар је пркосио судбини

ДЕВЕТ ДЕЦЕНИЈА ОД МАРСЕЉСКОГ АТЕНТАТА

Краљ Александар и француски министар Луј Барту, непосредно пре атентата Фото: Политика

При повратку из Софије септембра 1934. када га је енглески посланик питао плаши ли се атентата рекао је: „Никад на то нисам ни помислио док сам био у Бугарској. Таква ми се ствар пре може догодити у Француској”. Тада је и написао тестамент, који је отворен после убиства

„Убише нам краља”, вест која се пронела у сумрак тог влажног и хладног деветог октобарског дана 1934. обави тугом и зебњом читаву Југославију. „Протрну читава земља.” Кнез Павле, коме је телефоном јављена ова вест, одмах је у двор позвао председника владе Николу Узуновића и чланове владе. Владиним манифестом у црном оквиру објављена је југословенском народу трагична истина о смрти краља и његов тестамент о именовању краљевских намесника.

„Југословенском народу Наш Велики Краљ Александар Први пао је као жртва мучког атентата 9. октобра у 4 часа по подне у Марсеју. Својом крвљу Краљ-Мученик запечатио је дело мира ради кога је и кренуо на пут у савезничку Француску. На престо Краљевине Југославије, а према члану 36. Устава, ступио је Његов прворођени син Његово Величанство Краљ Петар Други. Краљевска Влада, војска и морнарица положили су заклетву верности Његовом Величанству Краљу Петру Другом. Влада Краљевине Југославије, вршећи привремено Краљевску власт на основу члана 45. Устава, сазвала је народно претставништво у заједничко заседање за 11. октобар ради полагања заклетве у смислу члана 59. и 42. Устава. Последњим Својим речима, које је једино стигао да изговори умирући, Блаженоупокојени Краљ у своме неизмерном родољубљу оставио је народу аманет: ’Чувајте Југославију’! Краљевска Влада позива целокупан југословенски народ, да овај свети аманет испуни верно и достојанствено. 9. октобра 1934. године у Београду.

Претседник министарског савета Ник, Т. Узуновић”.

Ја знам да могу да погинем

„Мисли ли ко да нисам свестан опасности којима се излажем? Ја знам да могу да погинем. То може да буде несрећа за мене и за моју породицу, али то није важно. Ја нисам на челу државе да седим скрштених руку и водим рачуна о своме животу. Краљ мора да извршује задатке.” Иако је до 1934. на краља Александра покушано или припремано више атентата, он је пркосио судбини. Тако нпр. када је обавештен о припремљеном атентату децембра 1933. у Загребу, краљ је сутрадан, сам у пратњи једног службеника и официра, прошетао улицама Загреба до центра града.

Тада је писао кнезу Павлу: „Након доласка (у Загреб) били смо у великој опасности и право је чудо што сам данас уопште у стању да ти пишем. Људи који су чекали на нас на Јелачићевом тргу с бомбама и револверима ухапшени су заједно са свим њиховим оружјем и што је заиста важно, све су признали. Дошли су право из Трста, где је основана школа за убице под покровитељством великог фашисте. Кад се цела гужва слегне учинићу све што је потребно да отворим очи свету и кажем какви су фашистички методи у спољној политици…”

Пре него да свету отвори очи, фашисти су угасили његове очи. При повратку из Софије септембра 1934. када га је енглески посланик питао плаши ли се атентата рекао је „Никад на то нисам ни помислио док сам био у Бугарској. Таква ми се ствар пре може догодити у Француској”. Тада је и написао тестамент, који је отворен после убиства у Марсељу.

Југословенска влада имала је сазнања о припреми атентата приликом званичне посете Француској. Покушавала је да са француским органима утиче на хапшење и протеривање сумњивих лица али Французи су одбијали предлоге са образложењем да немају довољно доказа, а сам министар иностраних послова Луј Барту, који је убијен са краљем, југословенском посланику је наводно рекао: „Зар ће ваш суверен имати бољег чувара од мене. Бићу поред њега цело време боравка у Француској”, а на предлог да краљ буде у затвореном а не у отвореном аутомобилу, Барту је рекао: „То је француски пријатељ, треба да га народ види”. Па и пре самог искрцавања, краљу је сугерисано да се одложи искрцавање или да се разарач „Дубровник” преусмери на луку Тулон, на шта је краљ одговорио да је сад исувише касно и да програм мора бити испуњен и додао: „Не боји се ваљда један краљ двојице пробисвета и мангупа”.

Школе за убице

Када су почетком августа 1934. у европској штампи објављени детаљи посете краља Александара Француској, Анте Павелић је, са већ организованим и спонзорисаним усташким терористима који су се обучавали у посебним логорима „школа за убице” у Мађарској и Италији, поново покренуо планове да убије краља Александра. Неколико терористичких акција 1930–1933. на тлу Краљевине Југославије које је осмислило усташко вођство, које је уживало гостопримство фашистичке Италије и непријатељски расположених суседа Аустрије, Мађарске и Бугарске, било је осујећено, а похапшени су на суђењима признали да иза њих стоји усташка организација, посебно апострофирајући Павелића и Перчеца.

Још 1931. државни тужилац је говорио о терористичкој групи Павелић–Перчец, о камповима за обуку у Мађарској, приликом суђења терористима који су у Ђакову напали воз. Доказе о терористичким активностима пружили су и похапшени после неуспешног напада усташке групе 7. септембра 1932. убачене из Италије на жандармеријску станицу у Брушанима у Лици, којом приликом је ухапшен вођа те групе, а организатор Андрија Артуковић успео да побегне из земље. Тада је откривено да су усташе обучаване у Италији, а да је заплењено оружје италијанско. Посебно када је осујећен припреман атентат на краља Александра приликом посете Загребу 16. децембра, када је пре него што је успео да изврши атентат ухапшени Петар Мијат Ореб, незаконити син Јозе Ореба из Вела Луке, признао да му је Павелић обећао 500.000 динара да баци бомбу на краља Александра или на групу официра. Он је детаљно описао своју усташку активност и обуку у школи за убице у Италији.

Према писању Владете Милићевића, инспектора Министарства унутрашњих послова, августа 1934. у Риму у хотелу „Континентал” састали су се усташки поглавник Анте Павелић и шеф тада распуштене ВМРО Ванчо Михајлов. Сложили су се да се атентат не изврши у Бугарској, коју је краљ Александар посетио септембра 1934, него у Француској. Септембра 1934. Павелић је за вођу групе атентатора одредио Еугена Кватерника, сина Славка Кватерника, који је 10. априла 1941. прогласио НДХ, а за његовог заменика Анту Годину. Са фалсификованим пасошима под лажним именима терористи су, извучени коцком, из Будимпеште 27. септембра кренули за Цирих, онда за Лозану, а одатле за Париз. Тамо су остала двојица атентатора да изврше атентат у Паризу ако не успе планирани у Марсељу, а Величко Георгијев и Мијо Краљ отпутовали су у Марсељ, 8. октобра и после разгледања места вратили се да преноће у Екс-ан-Провансу. Пошто их је Анте Година снабдео оружјем, 9. октобра су аутобусом допутовали у Марсељ око 14 часова.

Испаљено је 10 хитаца

Два сата касније краљ је приспео у Марсељ, почетно место његове званичне посете Француској. Пошто се искрцао са брода, краљ се поздравио са француским министром Бартуом и са осталим француским и југословенским великодостојницима грађанског и војног реда, обишао почасну чету с музиком која је свирала југословенску химну. После тога краљ је са министром Бартуом и генералом Жоржом ушао у ауто марке „делаж”, чија је задња страна крова била спуштена. Са леве стране краљеве сео је министар Барту, док је на једном од предњих седишта заузео место члан француског врховног војног савета генерал Жорж окренут лицем према Барту.

Аутомобил је кренуо кроз шпалир народа који се тискао што ближе аутомобилу да види краља. Ауто није „у ходу коња” превалио ни стотинак метара када су одјекнули револверски пуцњи. По првим утисцима изгледало је да је испаљено свега шест метака. Међутим, доцније се показало да је испаљено 10 метака. „Док су се још проламали ваздухом одушевљени поклици присутног многобројног грађанства града Марсеља, зачули су се наједном очајни поклици најближих: „Краљ је убијен, краљ је рањен, краљ је погинуо.”

Атентатор под лажним именом Петар Келеман извршио је своје гнусно дело на тај начин што је, док је још аутомобил био у покрету, притрчао краљевом аутомобилу и, ступивши на папучу аутомобила, из непосредне близине испалио на краља 10 револверских метака, од којих су га три погодила – један у стомак, један у десно плућно крило и један у десну руку. Прва два метка била су смртоносна. Осталим мецима смртно је рањен Луј Барту, а теже је повређен генерал Жорж, који се касније опоравио. Аутомобил је одмах иза трагичног атентата појурио у правцу префектуре, док су Барту и Жорж пренети у болницу. Барту је издахнуо у шест часова.

Потпуковник Виоле, који је јахао поред кола, изјавио је о току атентата следеће:

„Кола у којима су се налазили краљ Александар, министар спољних послова г. Барту и генерал Жорж стигла су баш до Берзе, када сам приметио како се из публике издвојио један човек, прошао поред полицијског чиновника који је стајао на тротоару и скочио поред мога коња на папучу аутомобила. Ободем коња, али иако је коњ брзо скочио напред, нисам могао да спречим да атентатор подигне руку и испали више метака на краља. Дигао сам своју сабљу и са два ударца бацио атентатора на тле, док је шофер испалио неколико метака на њега. Атентатор је, иако је лежао на земљи, продужио да пуца. Његови меци ранили су два полицијска чиновника и једну жену. Полиција се бацила на убицу и уједно покушала да уклони масу од кола. Атентатор је подигнут и склоњен пошто је маса хтела да га линчује.”

Вест о мученичкој смрти одјекнула је светом

Атентат на краља Александра био је светска вест. Изјаве саучешћа краљици Марији и југословенској влади стизале су са свих страна, од Рузвелта, председника САД, савезника Југославије из Мале антанте и Балканског споразума, али и од Хитлера и Мусолинија. Готово да није било престонице у Европи која није одала помен краљу Александру, од Лондона, Берлина, Софије и других престоница. На дан сахране школе и надлештва у Румунији и у Бугарској нису радиле. Новине су писале да се „може без претеривања рећи (и ако је то бедна утеха нашем ојађеном народу) да се од великих тријумфа српске војске у Светском рату, па до сада, никада наше Југословенско име и наша улога у међународној консолидацији није пронела светом више, као једна златна лепршава застава, обавијена жалосним велом, него сада, када је мученичка смрт краља Александра усталасала све племените жице у души забринутога човечанства или „од свих наших владалаца, он је не само највише учествовао у великој европској политици него је спадао у онај мали број европских државника који су тој политици одређивали правац и тон”.

Комунисти уништили сећање на „Осветника Косова”

Никада ниједан владар није тако искрено ожаљен од народа као краљ Александар, нити је „културно човечанство” било у толикој мери узбуђено као поводом његове смрти. Сахрана краља 19. октобра 1934. у присуству великог броја крунисаних глава, председника држава и влада, окупила је око његовог ковчега и цео народ, све вере, племена и сталеже, све класе. Сахрањен је у белој цркви која надвисује Тополу.

Многи сматрају да је краљ Александар носилац и творац најзначајније епохе српске историје, „осветник Косова”, победник у Првом светском рату, творац јединства Јужних Словена, које се кроз дуга столећа није могло остварити, творац Југославије.

Он је краљ војник и ратник, краљ политичар и државник, краљ народни вођа, краљ ујединитељ, краљ народа. Он је срастао са судбинским догађајима Краљевине Србије и југословенске краљевине коју је стварао и за чије се јединство борио. Искрени Југословен. Тој држави он је и дао званично име Краљевина Југославија октобра 1929. Као такав и због тога он је обележио историју Србије и Југославије у првој половини 20. века.

Постоје и мишљења да је био диктатор, великосрбин, да је и после ратова био војник, да државом управља као касарном и слично. Краља нису волели хрватски сепаратисти, бугарски националисти, фашисти, присталице Хабзбурга, усташе, малобројни републиканци и комунисти. Комунисти су доласком на власт поништили тековине и обесмислили српске жртве из балканских и Првог светског рата. Преуредили су Југославију „ослобађајући све народе и народности великосрпског угњетавања”. Систематски су уништили све споменике, називе улица, школа и других институција, па чак и ауто у којем је убијен, а до данас, уз часне изузетке, краљу није дата ниједна значајна улица, а иницијатива за подизање споменика од пре неколико година завршена је са неколико одржаних састанака.

Павелић и Кватерник су од француског суда осуђени на смрт у одсуству, а остали атентатори на доживотне робије. Када су Немци окупирали Француску ослобођени су и вратили су се у НДХ. Павелић је постао поглавник НДХ. Обучени у „школама убица”, усташе су извршиле геноцид над српским народом у НДХ.

Проф. др Момчило Павловић