Политика, 9.5.2023, Саво Штрбац: Логори и коначишта

Логор Лора, Сплит Фото: РТРС

Хрватска је у програм овогодишње прославе годишњице операције “Бљесак” уврстила и отварање новоуређеног спомен-подручја “на месту бившег српског концентрационог логора ‘Бучје’” под покровитељством Министарства хрватских бранитеља, објављено је на интернет страници поменутог министарства, а пренели и сви хрватски медији. У својству изасланика председника хрватске Владе Андреја Пленковића, на отварању је говорио Томо Медвед, потпредседник хрватске Владе и министар бранитеља, између осталог, рекавши: “Ово је место где су зли људи предвођени Милошевићевом идеологијом о великој Србији чинили велико зло.”

Свечаност отварања спoмен-подручја одвијала се истог дана када је Пленковић у Банским дворима у Загребу разговарао са председницом Владе Републике Србије Аном Брнабић, одакле су се обоје преслили у дворану “Лисински”, где су присуствовали Великој скупштини Српског народног вијећа (СНВ).

Да апсурд буде потпун, Хрватска за логоре попут “Лоре” и “Керестинца” користи еуфемизам “коначиште за заробљенике”!? Иначе, реч “коначиште” и у хрватском и у српском језику има исто значење – једноставан угоститељски објекат у којем се може преноћити (коначити) а успут нешто и замезити.

Признајем да су ми “запарале уши” и један и други догађај – први због олаке употребе назива “концентрациони логор” а други због термина одржавања Велике скупштине, која се одржава једном у пет година, који се поклопио са почетком прославе хрватске агресије на САО “Западну Славонију” познату под кодним називом “Бљесак”, у којој је протерано преко 15.000 Срба, док их је 283 убијено или нестало, од тога 114 цивила, 75 старијих од 60 година, 56 жена и осморо деце до 14 година.

На интернету сам пронашао фотографију споменика са натписом: “Српски концентрацијски логор ‘Бучје’, убијени и нестали током домовинског рата 1991.” испод којег се налазе имена и фотографије 26 жртава, са датумима рођења и нестанка/ексхумације, међу жртвама је и једина жена стара 71 годину, која је уједно и најстарија жртва, док је најмлађа жртва мушкарац од 20 година.

Шта је концентрациони логор?

Одговор на ово питање потражио сам у више извора и углавном се сви слажу да је то назив за “разне заточеничке логоре нацистичке Немачке и њезиних савезника за време Другог светског рата, а поготово за логоре смрти у којима је убијено више хиљада људи и спроведен Холокауст… На подручју бивше Југославије је усташка власт по узору на немачке нацисте користила израз ‘Сабирни логор’ за име својих концентрационих логора. Концентрациони логори се издвајају по томе да првенствено служе циљаном понижавању, мрцварењу, мучењу и/или уништавању истих група иако често имају и секундарну намену као радни логор” (цитат са сх.вики, под одредницом “Концентрацијски логор”).

Синтагма “концентрациони логор” до сада ме је асоцирала на логоре попут нацистичког “Аушвица” (преко милион жртава) и усташког “Јасеновца” (од 83.000 по хрватским до 700.000 жртава по српским изворима), па ми се “концентрациони логор Бучје”, управо по броју жртава, иако ниједан број није занемарљив кад су у питању људски животи, некако не уклапа у цитирани опис.

Ипак, помислих да је Хрватска у међувремену променила дефиницију ове синтагме, а да ми је то некако промакло пажњи. Да бих то и проверио, потражих из хрватских извора називе за логоре за Србе из истог времена. А било их је. Није да није.

Најближи Бучју, на свега 40-ак км, били су “Рибарска колиба” у Марином селу и “Стара циглана” у Пакрачкој Пољани, које је основала јединица за посебне намене МУП-а РХ под командом Томислава Мерчепа, у којима је од 8. октобра 1991. до 29. марта 1992. ликвидирано, према ВЕРИТАС-овим подацима, око 300 жртава, углавном цивила српске националности. Већина ликвидираних потиче из западнославонских насеља која су се налазила ван подручја у којима се српско становништво оружјем супротставило насиљу хрватских оружаних формација. После хапшења, без судског налога, Срби су довођени у поменуте логоре, појединачно или у мањим групама, где су задржавани неколико дана и после страховите тортуре, уколико нису подлегли мукама, извођени на стратишта и ликвидирани. Један од припадника Мерчепове јединице, Миро Бајрамовић, јавно је говорио да је у овим логорима ликвидирано 280 особа, углавном српске националности, од којих је својом руком убио 72, међу њима и девет жена.

Томислав Мерчеп је од стране хрватских судова правоснажно осуђен на седам година затвора због тога што, као стварни заповедник јединице резервног састава МУП РХ стациониране у Пакрачкој Пољани и на Загребачком велесајму те саветник у МУП-у РХ, од октобра до децембра 1991, није спречио себи подређене да врше незаконита хапшења, злостављање и убијања 31 цивила, од којих је 23 усмрћено. Иако му се оптужницом на терет стављало да су његови подређени на подручју Кутине, Пакраца и Загреба незаконито лишили слободе 57 особа, од којих су 43 убијене, а четири се воде као нестале, из чињеничног описа пресуде је изостављено 25 до данас неидентификованих жртава.

Коликогод сам се трудио, не нађох да је било ко у Хрватској овај систем логора назвао концентрационим логором. Додуше, на овој локацији нема ни спомена на спомен-подручје ни било каквог другог обележја које би упућивало на стратиште за Србе. Иначе, Пакрачка Пољана је од усташког логора Јасеновац удаљена тек 30-ак километара.

Други пример је логор “Лора” у Сплиту, који је био у функцији од 1992. па све до 1997, кроз који је, према службеним хрватским подацима, прошло 1.005 заробљеника, а према истраживањима неких НВО, и далеко више, пошто они који су били одређени за ликвидације нису ни увођени у протоколе. Ту су довођени заробљени цивили и војници с подручја БиХ, али и српски цивили из Сплита и околних места, те у мањем броју и заробљени војници и цивили са подручја бивше РСК. У овом логору је, такође, према истраживању НВО, ликвидирано најмање 70 особа, али тела већине њих још нису ни пронађена.

За злочине у овом логору хрватски судови су до сада кроз два предмета (“Лора 1” и “Лора 2”) осудили осам припадника војне полиције ХВ на укупно 57 година затвора зато “што су, без икаквог правног основа, држали већи број заточених цивилних особа, углавном српске националности… при томе су вређали њихово људско достојанство, понижавали их, физички и психички злостављали, и тјелесно кажњавали – све до усмрћења неких од њх” (2 цивила и три припадника ЈНА у првих неколико месеци). Према званичним црногорским подацима, 14 добровољаца ЈНА из Никшића и Шавника такође је 1992. мучено и убијено у овом логору.

Ни на овој локацији нема никаквог обележја жртвама. Али се зато у близини налази споменик погинулим припадницима војне полиције, чији припадници су у том логору убијали и мучили Србе и Црногорце. Да апсурд буде потпун, Хрватска за логоре попут “Лоре” и “Керестинца” користи еуфемизам “коначиште за заробљенике”!? Иначе, реч “коначиште” и у хрватском и у српском језику има исто значење – једноставан угоститељски објекат у којем се може преноћити (коначити) а успут нешто и замезити.

Након састанка са предсеницом српске Владе, Пленковић је оценио да “сваки повишен тон, инцидент и заоштравање реторике политички дијалог не успоравају на пар дана, већ на пар година”. Томе бих додао и да потпуно различити службени називи сличних или подједнако страшних стратишта за људе такође не доприносе ни убрзавању политичког дијалога између двије државе, али ни њиховом суочавању са сопственом прошлошћу а смами тим ни помирењу двају народа.

Саво Штрбац