Политика, 9. 7. 2024, Саво Штрбац: Неопходна историјска дистанца за научни скуп

САНУ (Српска академија наука и уметности) Фото: Спутњик, Лола Ђорђевић

„Одељење историјских наука САНУ је на свом 3. редовном скупу, одржаном 27.03.2024. године, разматрало иницијативу Документационо информативног центра ’Веритас‘. Одељење је констатовало, на основу мишљења четворо својих најистакнутијих познавалаца савремене историје, да је у питању важна тема, али да је за њено стручно разматрање неопходна извесна историјска дистанца. С обзиром на селективност документације о тој проблематици која је доступна истраживачима, закључено је да у овом тренутку није могуће да се задовоље научне основе овакввог једног научног скупа како би се САНУ укључила у његову организацију. Осим тога, предложени профил скупа не одговара стандардима научних скупова какве организује САНУ.

Извршни одбор САНУ је на својој 17. седници од 13.06.2024. године подржао став Одељења историјских наука САНУ.“

Ово је одговор Извршног одбора Српске академије наука и уметности од 19. јуна о.г, на Иницијативу Документационо информативног центра “Веритас” из фебруара ове године да се у САНУ, у последњој недељи јуна или првој недељи јула 2025. одржи Међународни научни скуп под називом 30 година по завршетку рата на подручју РХ 1995-2025. (Тридесет година после хрватског напада на УНПА секторе Запад, Сјевер и Југ – кодни називи ‘Бљесак’ и ‘Олуја’).

У тој “Веритасовој” иницијативи пише:

„Срби из Хрватске и бивше Републике Српске Крајине (РСК) су међу највећим губитницима на просторима СФРЈ у рату 1991-1995. То је резултат великог броја избеглих и прогнаних (око пола милиона) који су се распршили по целом свету, али и страдалих у рату (преко осам и по хиљада) и умрлих после рата од туге за изгубљеним завичајем, као и покатоличавања и похрваћивања оних који су остали или се вратили у Хрватску.

Оно што није пошло за руком Анти Павелићу за време НДХ, од 1941. до 1945, остварио је Фрањо Туђман у времену 1990 -1995. у РХ. У томе му је помогла међународна заједница, али и Срби са простора предходне Југославије својим нејединством у најкритичнијим моментима своје историје.

Будакову формулу за уништење Срба “једну трећину побити, једну трећину протерати и једну трећину прекрстити у католичку веру”, Туђман је модификовао (не намерно), тако што је око 3/4 протерао, нешто више од 1 процента побио, а оне што су остали или се вратили, још увек његови наследници прекрштавају, похрваћују и процесуирају за сваковрсне ратне злочине.

Српска имовина, укључујући и целокупну културну и духовну баштину, је опљачкана, оштећена или потпуно уништена. У Хрватској се примењује низ дискриминирајућих закона према Србима, који им отежавају или онемогућавају поврат имовине, остварење стечених права, право гласа, повратак на огњишта, сахрањивање мртвих, употребу писма, исповедање вере…, који их сврставају у грађане ‘другог реда’.

Туђманов режим је Србе, од конститутивног народа, свео на минорну, обесправљену, прогањану и уплашену мањину. Хрватска је држава у којој је највећи грех бити Србин. Етничко чишћење Срба у Хрватској је реализовано али не и окончано.

Крајишници окупљени око ДИЦ “Веритас”, основаног 1993. у Книну, а од 1995. са седиштем у Београду, сматрају да је 30 година довољан временски одмак од завршетка рата на простору РХ да се организује један међународни научни скуп који би био посвећен настанку, трајању и престанку РСК, односно узроцима и последицама хрватско – српског сукоба на подручју бивших СФРЈ и СРХ у првој половини деведесетих прошлог века. А с обзиром на још увек велике разлике у тумачењима тих догађаја, који директно или индиректно утичу и на садашњост и на будућност великог броја Срба из Хрватске, и оних у дијасори и оних који тренутно живе у Републици Хрватској, али и на односе Хватске и Србије, сматрамо да би научни скуп остварио циљ ако би га организовала и иза њега стајала реномирана установа као што је САНУ.

Због изложеног, били смо слободни да вам проследимо ову иницијативу с молбом да прихватите организацију научног скупа. Такође смо били слободни да вам доставимо и предлог могућих тема и потенцијалних учесника за овај научни скуп (у прилогу).”

Веритасову иницијативу и одговор САНУ, објављујем првенствено због “неопходне извесне историјске дистанце” за стручно разматрање теме као што је ова о којој је реч.

У мојој правничкој струци и науци временска дистанца има другачије значење од историјске. И историчари и правници (судије) на основу доказа и чињеница доносе одређене закључке (пресуде). У мојој струци за доношење валидне оцене неког догађаја, за разлику од историјске, пожељна је што краћа временска дистанца од предметног догађаја. Ако су у питању персонални докази у правилу више поклањамо веру исказима (сећањима) датим ближе предметном догађају, док вередостојност материјалних доказа, ако су оригинални, и не зависи од временске дистанце по њиховом настанку.

Дакле, за материјалне доказе најважније је да су доступни и судијама и историчарима . Но, и једни и дриги, на основиу истих доказа могу извести потпуно различите закључке (пресуде), што је општепознато.

Међународни судови су у вези са ратом на подручју бивше Јигославије, па тако и за рат на подручју Хрватске и бивше РСК, већ завршили посао. При том мислим на Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ), који је донио 93 пресуде о ратним злочинима укључујући и геноцид, и на Међународни суд правде (МСП), који је такође судио и донео одлуке у предметима по тужби БиХ против Србије (пресуда из 2007) и по узајамним тужбама Хрватске и Србије (пресуда из 2015), оба предмета у основи имају геноцид.

И пред националним судовима у државама насталим на развалинама СФРЈ, донесено је много правоснажних пресуда, и у кривичним (само у Хватској више од 700) и у грађанским предметима, а све у вези рата деведесетих. И Европски суд за људска права донио је (и још увек доноси) стотине пресуда такође у вези са ратом деведесетих на подручју Хрватске и бивше РСК. Пред Федералним судом у Чикагу шест пуних година (2010- 2016) вођен је поступак по тужби Крајишника против америчке организације МПРИ ради накнаде штете на име душевних боли због изгубљеног завичаја по основу саучесништва у геноциду над Србима из Крајине у акцији “Олуја”, који се завршио нагодбом.

И међународни и национални судови користили су све доступне персоналне и материјалне доказе, који су преко њих већ годинама доступни и историчарима. Посебно им је доступна грађа из архива МКСЈ, у којем се налази највећи део релевантне архивске грађе из националних држава региона, које су биле у обавези да том суду доставе сву расположиву грађу, што су и урадили, милом или силом (оно што су неки успели да сакрију, неће, бојим се, скоро, а можда и никад, бити доступно јавности).

Архивска грађа по међународном стандарду, којег су преузеле и државе региона у своју легислативу, по истеку 30 година од дана њеног настанка мора бити (уз неке изузетке) дступна јавности. Но, и тај рок је већ истекао за прве три године рата деведесетих на подручју Хрватске и бивше РСК, док ће за преостале две истећи ове и наредне године.

Међутим, како већ рекох, за догађаје из рата деведесетих, с обзиром на деловање свих горе поменутих међународних и националних судова, имајући у виду и како су долазили до доказа из националних институција држава из региона, мало се шта може открити по истеку тог рока што већ није доступно. Општепознато је да је сва архивска грађа из свих државних институција и органа РСК доспела у посед Хрватске, која ју је и јавно објавила, а никад није ни имала ознаку тајности.

Често смо и у политичким и у научним груговима могли да чујемо изјаве да нам ни међународни ни национални судови неће “писати историју”. Нажалост, за рат деведесетих већ су је написали кроз хиљаде пресуда. Углавном на штету Срба. Ту “правосудну историју” рата деведесетих са свим њеним последицама живећемо док је историчари не демантују. А могли би је стручно разматрати тек кад прође “неопходна извесна историјска дистанца”, за коју је још увек неизвесно када ће доћи. А кад (и ако) дође време у којем ће бити, по критеријумима Одељења историјских наука САНУ, “задовољене научне основе” за одржавање овакввог једног научног скупа, бојим се да неће више бити могуће исравити последице “правосудне историје“. То илуструје (и опомиње) и недавно у Генералној скупштини УН-а усвојена Резолуција о Сребреници.

Саво Штрбац

Текст је објављен у штампаном издању дневног листа „Политика“, 9. јула 2024.