Pressrs.ba, 17.5.2015, Posle svakog rata falsifikovan je obim stradanja Srba!

Press | Beograd 17. 05. 2015.

DOKAZANO Autor knjige „Polja nesreće“ o gubicima u posljednjem ratu u Bosni i Hercegovini

Milivoje Ivanišević: Zataškavani zločini nad Srbima Niko ništa ne radi da se istina sazna Foto: PressRs

Milivoje Ivanišević, direktor Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku, kaže da se odnos srpskog naroda prema svojim žrtvama u poslednjem građanskom ratu ni najmanje nije promenio nabolje u odnosu na sramno zaboravljanje i zataškavanje stravičnih zločina nad Srbima u Drugom svetskom ratu!

Ivanišević, koji je nedavno objavio knjigu pod naslovom „Polja nesreće“, u kojoj je na sistematičan način obradio i prikupio podatke o stradanju Srba u 67 opština bivše SR BiH, u intervjuu za Press, između ostalog, ističe da je u ovom kapitalnom delu na ubedljiv i sveobuhvatan način evidentirano i iskazano mnogo toga što su Srbi pretrpeli za vreme građanskog rata u BiH.

– Knjiga je pripremana 18 godina i zasniva se na 114 dokaza koji su navedeni u prilogu. Nažalost, za prethodne ratove takvo nešto nismo imali. Od dokaza na prvo mesto stavljam krivične prijave nadležnih organa Republike Srpske i protivtužbu SR Jugoslavije protiv BiH – kaže Ivanišević.

Da li ste prilikom prikupljanja arhivske građe i materijala za pisanje knjige o srpskim stradanjima u proteklom ratu u BiH tražili ili dobili pomoć od nadležnih ustanova i institucija u Federaciji BiH?

– Besmisleno je odgovorne pitati za počinjene zločine. Da nema tih ljudi, ne bi bilo u tim sredinama ni ubijenih i proteranih Srba, niti bi bilo logora i masovnih grobnica. Ne, ni u jednom slučaju se njima nisam obraćao za pomoć.

Koje zločine obrađujete u svojoj knjizi?

– U „Poljima nesreće“ ili „Prvoj antologiji ubijanja Srba u BiH (1992-1995)“, što je takođe naslov ove knjige, dao sam kratke opise za 341 masovni zločin počinjen nad meštanima srpske nacionalnosti u BiH tokom proteklog rata. Namjera mi je da ne budu zaboravljeni zločini, da budu precizno označeni i time da ovekoveče uspomene na srpske žrtve. To nije sve, već samo izbor najtežih zločina u kojima je obuhvaćeno samo 4.421 ubijeni Srbin, a poznato je da su ljudski gubici srpskog naroda u BiH iznosili 31.000 stanovnika.

Strašno je što se niko ne oseća krivim!

 

Poznato je da ste oštar kritičar nesavesnog odnosa Srba prema svojim stradalima u proteklim ratovima?

 

– Strašno je to što se ne ugledamo na druge stradale narode, Jevreje ili Jermene. Strašno je to što su nam učinili, a još je strašnije što se niko ne oseća krivim. Naprotiv, uz Grandove i Pinkove lovce na pare i zaradu slave džihad i islamizaciju svojih opština. Umesto da se naši Srbi, koji odlaze da organizuju muzičke karnevale u opštinama odakle su ubijeni i proterani njihovi sunarodnici poklone senama stradalih i makar upale sveću za pokoj duše pobijenih Srba, oni priređuju svečanosti na radost ubica. To je prosto neshvatljivo.

 

U knjizi posebno ističete zločine dela međunarodne zajednice prema Srbima u poslednjem ratu.

– Na prvo mesto sam stavio zločin tzv. međunarodne zajednice, Ujedinjenih nacija i NATO saveza nad banjalučkim bebama. Takvo monstruozno nedelo u Evropi mogli su da naprave samo u srednjem veku inkvizicija nad jereticima, Hitler nad Jevrejima i u 20. veku NATO nad banjalučkim bebama.

Koliko je, prema vašim podacima, u proteklom građanskom ratu na teritoriji BiH stradalo srpskih civila, žena i dece?

– U poslednjem ratu među Srbima nema toliko mnogo ubijenih žena i dece, svega oko 12 do 14 procenata. Poučeni iskustvom iz Drugog svetskog rata ljudi su iz ugroženih područja prvo sklanjali upravo žene i decu. Zato se 1992. godine u Srbiji i Crnoj Gori našlo više od 550.000 nejači – žena, dece, bolesnih i starih iz BiH. Istina, nisu to bili samo Srbi, ali su Srbi činili više od 90 odsto izbegličke populacije. Međutim, kada je reč o mojoj knjizi, tu su proporcije nešto drugačije.

Možete li to da objasnite?

– U svim masovnim ubistvima, pokoljima i zločinima najviše su stradali civili, a u knjizi je reč uglavnom o takvim slučajevima. Pored toga, ne sme se izgubiti iz vida postojanje više od 500 logora za Srbe u kojima su držani, premlaćivani i ubijani naši sunarodnici i više od stotinu ekshumiranih masovnih grobnica s posmrtnim ostacima žrtava srpske nacionalnosti.

Da li ste saznali koliko je odgovornih za te zločine krivično odgovaralo pred nadležnim sudovima?

– Za sva ova nedela u pomenutim opštinama evidentirano je samo 7.699 odgovornih, od kojih je u međuvremenu kažnjeno samo njih 57! Ni posle Prvog i Drugog svetskog rata zločince nije stigla kazna. Posle Drugog svetskog rata kažnjeno je 0,7 odsto odgovornih u NDH za zločine nad Srbima. Jedino se ubijanje Srba nije kažnjavalo ni u Prvom ni u Drugom svetskom ratu. Tako je do danas. Između ostalog, to je i razlog zbog čega je došlo do ogromnih demografskih promena. Srbi su u BiH od relativne većine na početku 20. veka postali relativna manjina na kraju tog veka. Po tome smo izuzetak u Evropi. Svi narodi su, u međuvremenu, za tih 100 godina, povećali broj stanovnika, pa i susedni Hrvati i muslimani, a nas je više pod zemljom nego na zemlji.

Koliko je stradanje Srba u ovom poslednjem građanskom ratu povezano s genocidom koji je nad srpskim narodom na istim prostorima sproveden za vreme Drugog svetskog rata?

– Delimično sam već odgovorio na to pitanje. Za svaku opštinu koja je pomenuta u ovoj mojoj antologiji dati su i podaci o srpskim stradanjima u Drugom svetskom ratu. Celi prošli vek za nas je bio veoma poguban. I ne samo to. Posle svakog rata prikrivan je i falsifikovan obim stradanja Srba.

Imate li dokaze za takve tvrdnje?

– Da ne gubimo vreme u objašnjavanju, pogledajmo samo činjenice. Po popisu iz 1910. godine, Srba u BiH bilo je 214.000 više nego muslimana. Po popisu iz 1991, u BiH je bilo 535.000 muslimana više nego Srba. Ko je tokom dva svetska rata uništio tolike Srbe? Manje okupatori, više komšije. U Drugom svetskom ratu demografski gubici BiH iznosili su 904.000 ili 32 odsto od gubitaka cele Jugoslavije. Srpski gubici su iznosili 721.000 žrtava, ili skoro 80 odsto od ukupnih gubitaka koje je ta bivša jugoslovenska republika imala u Drugom svetskom ratu. Muslimanski gubici iznosili su minimalnih 68.000 lica, odnosno 7,5 odsto, a hrvatski još manje, 24.000 ili 2,7 odsto. Drugačije iskazano, za svakog stradalog muslimana stradalo je deset Srba!

Zbog čega su se krili takvi podaci?

– Te ogromne disproporcije decenijama su skrivane da bi se gradilo lažno bratstvo i jedinstvo, koje je, u suštini, predstavljalo prikrivanje zločinaca. Verovatno je da ni danas obim srpskog stradanja nije poznat mnogim ljudima koji se bave ovom problematikom. Skrivanjem obima srpskog stradanja prikrivan je i obim zločina i ljudi koji su to počinili, takođe podanika BiH, ali druge nacionalnosti i veroispovijesti.

Verujete li da će istina ikada izaći na videlo?

– Ponovo smo, kao i posle prošlih ratova, svedoci nedoličnog ponašanja prema našim žrtvama. U mnogim mestima BiH poubijani su i proterani skoro svi građani srpske nacionalnosti! Utvrđeno je postojanje logora i masovnih grobnica. Reč je o više od 10.000 ubijenih i 500.000 proteranih Srba iz opština u Federaciji BiH: Tuzli, Zenici, Visokom, Vitezu, Varešu, Srebreniku, Sarajevu, Konjicu ili Mostaru, da ne nabrajam dalje. I niko se u tim gradovima i opštinama ne nađe da ponudi izvinjenje i zatraži oproštaj!? Prosto je neshvatljivo da se tako ponašaju njihovi lokalni političari, intelektualci, umetnici, verski poglavari, radnici…

Zar oni misle da je pošteno to što su učinili? Za ubijenog Srbina u Federaciji BiH manje se odgovara nego za ubijenu domaću životinju ili kućnog ljubimca. A svoju decu mirne savesti šalju u Beograd da se takmiče za zvezde Granda ili Pinka. Šta je sa srpskom decom proteranom iz tih opština, s njihovim roditeljima koji su ostali bez krova nad glavom? Ali, prepustimo bezdušnike njihovoj sramoti. Oni su u prethodnim ratovima navikli da se tako ponašaju.

Boris Knežević