РТ Балкан, 23. 1. 2023, Уместо наше свеће воштанице: „Масленица“ 1993. године – синоним српског страдања и слоге

Равни Котари: Збег жена и деце пред хрватском операцијом „Масленица“ , јануар 1993. Фото: РТРС

Директор информационо – документационог центра „Веритас“ за РТ Балкан објашњава шта је долазак УНПРОФОР-а донео и колико је „заштитио“ Србе у Републици Српској Крајини

Хрватске оружане снаге су 22. јануара 1993. године, под кодним именом „Масленица“, извршиле агресију на јужне делове Републике Српске Крајине, настала у оквиру „Венсовог плана“, којим је годину дана раније РСК стављена под заштиту мировних снага УНПРОФОР-а.

„Масленица“ је била трећа по реду агресија Хрватске на заштићено подручје УН-а, у чије чланство је две године раније примљена.

Јануар, 1993. године.

„Дуж читаве линије јужног дела крајинског фронта, од Земуника до Масленице, већ четири дана траје хрватска офанзива. Води се, до сада на овим просторима, незапамћени артиљеријски рат. Непрекидно се туку положаји крајишких бораца. Снажно и одлучно боре се крајишници против 30.000 домобрана Независне Државе Хрватске. Брани се свака стопа и сваки метар крајишке земље“, забележено је у дневнику са фронта, а објављено у српским медијима.

Након овог извештаја крајем јануара 1993. године, са свих страна појурили су српски добровољци како би помогли свом народу да крајњи исход не би био онакав о каквом ће касније причати српска историја.

И то, углавном, само српска. За историјске уџбенике који се штампају мимо граница Србије, увек је кривица на овој, нашој страни. Народ који је научио да живи са неправдом, јoш увек настоји да се чује и његова страна приче.

Саво Штрбац: 10.000 кренуло у збег

„Данас смо обележили 30-огодишњицу почетка хрватске агресије на јужне делове Републике Српске Крајине, а то је управо мој родни крај“, почиње своју причу за РТ Балкан Саво Штрбац , директор Документационо-информативног центра „Веритас“, који три деценије сведочи о храбрости, али и страдању Срба у РСК.

„У Равним Котарима налази се и моје село. Село одакле потичем. Сећам се свега тога јер сам био тамо, руководио и организовао евакуације и прихват избеглица, потрагу за несталима, погинулима, размене мртвих, живих… Због свега тога сам на данашњи дан пун емоција…“

Саво Штрбац на почетку истиче да су пре три деценије у његовој родној груди од непријатељске руке страдали и његови пријатељи, познаници, комшије.

„Према Веритасовим подацима, у акцији „Масленица“, број погинулих и несталих је 346. Забележено је страдање 55 цивила, који су у просеку били стари око 60 и више година. Међу њима су 34 женске особе и троје деце од 12 година. Око 10.000 људи пошло је да спаси животе у егзодуса Равних Котара…“, прича наш саговорник.

Смрт од туге

Он подсећа да је након ове операције, међу људима који су отишли са својих огњишта, судбина почела да сеје смрт.

„Старији људи од 65 година који су били приморани да напусте своје куће, умрли су од туге. Знате, када старца стрпате у кола, запрегу или трактор и одвезете га из његовог дома 20, 50 или сто километара, он је као старо стабло. Тешко се прима у новој средини. Људи су умирали од разних немоћи. Број од 165 особа, које је „Веритас“ забележио, је цифра људи који су преминули, не директном ратном последицом, њих није убио непријатељ пушком или гранатом. Они су умрли од туге“, објашњава Штрбац.

Наводи да је на „Веритасовом“ списку више од 500 жртава ове акције, која није трајала дан, недељу или месец дана. Трајала је читавих годину дана.

„Имао сам прилику да са УНПРОФОР-ом обиђем та села, први пут када се могло. Видео сам да тамо више нема Срба, остала су само њихова имања, која су била потпуно девастирана. Уништени су двори чувеног Јанковић Стојана, крајишког јунака. У Смоковићу је порушена црква Светог Геогрија из 1564. године“, присећа се наш саговорник.

Хрватски војници лежали у српским гробовима

Штрбац, враћујући своја болна сећања, објашњава да није толико тешко поднео што је звоник цркве пао погођен гранатом са хрватских положаја. Већ да је, како за наш портал говори, много страшније од скрнављења и уништавања православних цркава заправо прича, једна од многих, која је сведочила о свим усташким зверствима.

„Те слике имам у глави и дан данас, из зиданих гробница какве се праве у Далмацији, су вадили сандуке у којима су почивали Срби, а унутра су се уселили непријатељи, хрватски војници. Уместо мртвачких сандука у гробницама, видели смо лежајеве и празне конзерве“, присећа се Саво Штрбац.

Добровољци само навирали

Он подсећа да је највећи утисак, нешто што ће га, како каже, пратити читавог живота, боравак у кризном штабу Општине Бенковац. Био је задужен за размену живих и убијених и пријем добровољаца. Сваког дана, како каже, месецима су  пристизали добровољци.

„Из Србије, из БиХ, целе јединице, Шешељеви, Арканови, Вукови за Вучијака… Много је било појединаца. Толико их је долазило да брани Србе, да их у Бенковцу, средишту Равних Котара нисмо могли све да примимо, збринемо али ни наоружамо. Сви су долазили да помогну. Забележили смо 65 добровољаца из Републике Српске и Србије који су погинули бранећи нас управо на Равним Котарима.

Истиче да се ЈНА повукла у мају 1992. године, а да је у тим крајевима остала Војска Српске Крајине, која је била хендикепирана и није могла да се брани јер је оружје стављено под заштиту УНПРОФОР-а, који је дошао годину дана раније и ставио Србе под своју „заштиту“.

„А сви смо видели како су нас бранили. Трагедија Срба у РСК поклапа се са доласком УНПРОФОР-а у наше крајеве“, указује Штрбац.

„Страдао од усташког метка а хвале се његовим спортским рекордом“

„Испричаћу вам случај нашег чувеног спортисте Новице Чановића који је рођен 1961. године, осамдесетих године био је вишеструки првак у тадашњој СФРЈ у скоку увис, са резултатом од 2.28 метара. Он је дошао са групом спортиста 1993. године, у Равним Котарима се појавио средином године. Новица је рекордер, шампион, а 14. јануара, на православну Нову годину у селу Кашићу, рањен је снајпером док је двогледом посматрао непријатељске положаје. Метак га је погодио у око, одвезен је хелихоптером у Книн, из Книна у Београд, а 23. јануара је преминуо“, сећа се наш саговорник.

Према његовим речима, апсурд је што се његово име и данас на званичном сајту Атлетског савеза Хрватске држи рекорд у скоку у вис, а од њиховог метка је погинуо. Присвојили су га иако су га убили.“

Хрвати славе величнствену акцију, а Срби страдале

Штрбац се присећа и страшних догађаја, док Хрвати славе, како кажу „величанствену акцију“ за коју нико није одговарао, Срби се сећају страдалих. Сећају се убијене деце за чији кратак живот нико није одговарао.

„Споменућу породицу Гагић. Миленка и његову ћерку Милену која је имала седам година и син Милан од пет година. Страдали су у септембру 1993. године, избегли из Задра, а граната их је затекла из хрватских топова и убила их. Тешко је ранила њихову мајку, али је она преживела. Једина у тој породици“, казује наш саговорник.

Штрбац подсећа и на убиство Невенке Црнобрње која је имала 30 година и страдање њене ћерке Снежане од 12 година.

„Њима и Чановићу ово сећање посвећујем“, закључио је Штрбац, не остављајући простор да се направи пауза између дубоких уздисаја на које тера разговор са сведоком српских страдања у Републици Српској Крајини.