РТРС, Срна, 2. 08. 2024, Веритас: Београд да затражи ревизију пресуде међународног суда правде за ’Олују

Збег Срба прогнаих из Републике Српске Крајине, „Олуја“ август 1995.

Прогнани Срби из Хрватске, окупљени око Документационо-информативног центра „Веритас“, очекују да ће Србија уложити захтјев за ревизију пресуде Међународног суда правде и новим чињеницама увјерити овај суд да је планирањем и извођењем војне акције „Олуја“ 4. августа 1995. године намјера Хрватске била „коначно рјешење српског питања“, односно геноцид.

„Веритас“ у саопштењу истиче да је „коначно рјешење српског питања“ договорено још 4. јуна 1941. у Загребу између представника тадашње усташке Независне Државе Хрватске и Њемачке, које је подразумијевало барем и дјелимично физичко и биолошко уништење Срба, што се неспорно уклапа у дефиницију геноцида из Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.

Крајишници окупљени око „Веритаса“ очекују да ће Србија као странка у поступку против пресуде Међународног суда правде уложити захтјев за ревизију пресуде из 2015. године у законском року од десет година, који би се могао заснивати на новим чињеницама.

Међу тим новим чињеницама су неколико стотина ексхумираних и идентификованих лешева из времена „Олује“ послије доношења пресуде, више десетина пресуда домаћих и међународних судова о накнадама штете као посљедицама разних злочина над Крајишницима почињених у овој акцији.

Ту је и све гори положај преосталих Срба, чији број се драстично смањује и због похрваћења и покатоличења, велики број дискриминишућих прописа који спречавају или отежавају повратак Срба.

Међу новим чињеницама „Веритас“ наводи и покушаје оживљавања хрватске православне цркве из времена НДХ, ревизију догађаја из Другог свјетског рата, посебно у вези са злочинима почињеним у усташком логору „Јасеновац“.

Србија би могла указати и на поновно враћање култа личности усташких вођа и усташких симбола у свакодневни јавни простор, укључујући парламент и Владу, те недавно ултимативно избацивање легално изабраних представника српске мањине из свих структура власти&хеллип;

„Очекујемо да би све наведене чињенице, протумачене у околностима нових глобалних геополитичких кретања, укључујући и ратове у Украјини и Гази, могли увјерити Међународни суд правде, да је планирањем и извођењем акције `Олуја` права намјера Хрватске у то вријеме била `коначно рјешење` српског питања у Хрватској договореног још 4. јуна 1941. у Загребу између представника НДХ и Њемачке“, пише „Веритас“.

Подношењем захтјева за ревизију пресуде Међународног суда правде и отварањем „закључаног“ предмета „Петровачка цеста“ пред Одјељењем за ратне злочине Вишег суда у Београду, Србија би, оцјењује „Веритас“, показала како у пракси функционише Декларација Свесрпског сабора од 8. јуна 2024. године.

Међународни суд правде (МСП) је кроз образложење своје пресуде из фебруара 2015. године операцију „Олуја“ квалификовао као акцију етничког чишћења, да су Хрвати хтјели српску територију без Срба очекујући да они сами оду, а не да их „униште у цијелости или дјелимично“.

А да би их натјерали да напусте своја вјековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избјегличке колоне, убијали и физички и психички злостављали заостале цивиле и војнике и спријечавали им повратак, али ни то све скупа, према оцјени суда, није досегло ниво геноцида, због недостатка „геноцидне намјере“.

„Веритас“ подсјећа да су 4. августа 1995. године, односно прије 29 година, оружане снаге Републике Хрватске, уз одобрење САД и подршку НАТО-а, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране (ХВО) и такозване Армије БиХ, извршиле су агресију на Српску Аутономну Област (САО) Крајина (српску Далмацију, Лику, Кордун и Банију), у саставу тадашње Републике Српске Крајине (РСК).

Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН (мисија УНПРОФОР) и да су представници РСК дан прије у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном рјешењу сукоба.

Против крајишких Срба, око 230.000 житеља са око 30.000 војника, ангажовано је око 200.000 војника, при чему је омјер снага био најмање 7:1 у корист агресора, тако да је за неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК).

Више од 220.000 Срба, поучено историјским искуством, креће у дотад највећу српску сеобу на исток у Србију, али и када је престао сваки отпор СВК, агресор је убијао људе који нису хтјели или могли са својих вијековних имања, као и оне у избјегличким колонама, и до Уне и преко Уне, дубоко у територију тадашње Републике Српске.

На евиденцији „Веритаса“ налазе се имена 1.903 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, од чега 1.246 (65 одсто) цивила, од којих су око три четвртине били старији од 60 година.

Међу жртвама се налази 563 (30 одсто) жена, од којих су око четири петине биле старије од 60 година, што представља један од црних рекорда грађанског рата деведесетих прошлог вијека на просторима претходне Југославије.

Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 1.280 (67 одсто) лица, док се на евиденцији несталих води још 623 (33 одсто) лица, од који 472 (76 одсто) цивила, међу којима 241 (51 одсто) жена.

Око 1.500 припадника СВК преживјело је заробљавање, од којих су многи суђени и осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичних дјела ратног злочина.

Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтјели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле.

Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена, нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички споменици.

Ова агресија, под кодним називом „Олуја“, спровођена је, као уосталом и оне које су јој претходиле („Миљевачки плато“, „Масленица“, „Медачки џеп“ и „Бљесак“), по тактици спржене земље, што је половином новембра 1995. године досегло размјере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.

Савјет безбједности УН, осим „снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размјера“ није донио било какве казнене мјере против агресора, док је амерички амбасадор у Хрватској из времена „Олује“ Питер Галбрајт признао да је лично Хрватима дао „зелено свјетло“ за напад на САО Крајину.

За злочин над Србима у „Олуји“ хрватски судови су осудили двије особе – етничког Албанца Божу Бачелића алијас Реџу Ђинђића, и етничког Србина Рајка Кричковића, Суд БиХ једног припадника Армије БиХ Шефика Алића, јер је уз његову сагласност муџахедин убио српског војника.

Виши суд у Београду је 2022. године потврдио оптужницу за гранатирања избјегличке колоне крајишких Срба 7. и 8. августа 1995. на Петровачкој и Приједорској цести, против четворице високих хрватских официра и пилота, али тај процес је застао, јер није познато да ли су оптуженима уручени позиви за рочишта, док је Хрватска саопштила да не признаје ту оптужницу.

Хашки трибунал је судио за злочине над Србима у „Олуји“ тројицу хрватских генерала, од којих је Анти Готовини и Младену Маркачу прво пресудио за удружени злочиначки подухват, али је та пресуде поништена и они су ослобођени.