Помен, илустрација Фото: СРНА
Три деценије од масакра над 88 Срба у селима у Медачком џепу, који је пред очима Унпрофора починила Хрватска војска, навршиће се сутра, саопштио је Информационо-документациони центар Веритас.
Хрватска војска је од изненадног напада на српска подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ 9. септембра до повлачења 17. септембра 1993. године систематски пљачкала, палила, рушила куће, тровала бунаре, убијала и масакрирала заробљене и рањене људе, побила домаће животиње.
Према подацима Веритаса, убијено је 88 Срба, од којих 46 војника, шест милиционера и 36 цивила, међу којима 17 жена. Сва три села сравњена су са земљом по систему „спржене земље“.
Међу цивилима је 26 људи било старије од 60 година, а иза хрватске војске није преостало живих српских рањеника. Као нестало се води још 11 људи, од којих су четири жене.
Трагедија „Медачког џепа“ одвијала се пред очима Унпрофора, који овај пут није био само пасивни посматрач, већ је узео и активно учешће у покушају да преузме контролу над овим подручјем и спријечи убијање што им је и успјело након тродневних борби са хрватском војском и полицијом.
Хрватска је по завршеној акцији предала српској страни 52 тијела, а припадници Унпрофора су, након што су у директној борби ушли у ово подручје, извукли још 18 тијела, два тијела извукли су припадници Српске војске Крајине, а једно је пронађено у априлу 1994. године.
Још 11 лешева, скривених у једној септичкој јами у Госпићу, пронашли су седам година касније, у мају 2000. године, истражиоци Хашког трибунала. Неидентификовано је још седам пронађених тијела.
Резултати прегледа тијела на српској страни показали су да су убијеним Србима разбијане лобање, да су задобили многобројне прострелне ране из непосредне близине, као и да су им одсјецани дијелови тијела и да су живи бацани у ватру.
Командант Унпрофора генерал Жан Кот је 19. септембра 1993. године, послије комплетног обиласка поменутих села, изјавио: „Нисам нашао знакова живота, ни људи, ни животиња у неколико села кроз која смо данас прошли. Разарање је потпуно, систематско и намјерно“.
За злочине почињене у овој акцији Тужилаштво Хашког трибунала оптужило је тројицу хрватских генерала Рахима Адемија, Јанка Бобетка и Мирка Норца, док је истрага против Петра Стипетића обустављена пошто је, по ријечима главног тужиоца, успио доказати „паралелну линију командовања“.
Бобетку због болести оптужница није ни уручена, а од изручења Хагу спасила га је смрт у априлу 2003. године.
Предмет „Адеми/Норац“ Хашки трибунал је у септембру 2005. године пребацио у надлежност хрватског правосуђа, али их је хрватска оптужница теретила за убиство свега 28 цивила и пет војника, те за уништавање 300 различитих објеката, комплетно убијање стоке и тровање бунара.
Адеми, који је био вршилац дужности комаданта Зборног подручја Госпић, ослобођен је свих оптужби, док је Норац, као командант операције „Џеп `93″ проглашен кривим за неспречавање убиства укупно четири цивила и пљачкање имовине, те убијање и мучење по једног ратног заробљеника.
Норац је осуђен на јединствену казну затвора од седам година, коју му је Врховни суд Хрватске смањио на шест година.
Хрватско правосуђе оптужило је и још тројицу припадника Хрватске војске.
Командир извиђачке чете Девете гардијске бригаде ХВ-а Јосип Крмпотић осуђен је само за наређивање паљења и рушења српских кућа на три године затвора, док су припадници његове јединице Велибор Шолаја и Јосип Мршић, који су оптужени за убиство старије неидентификоване женске особе, осуђени на пет, односно три године затвора.
Веритас истиче да, иако је у поменутим судским поступцима неспорно утврђено да су у запаљеним кућама изгорјеле и четири жене, за њихово паљење нико није одговарао.
У априлу 1991. године у Дивоселу је живјело 344, у Почитељу 307, а у Читлуку 129 житеља, скоро сви српске националности, а у септембру ове године у Дивоселу не живи нико, у Почитељу двије старице, а у Читлуку четири породице са укупно 10 чланова.
