Спутњик,15. 5. 2016, Епопеја српских добровољаца — преко Сибира и Кине на Солунски фронт

Српски добровољци стижу у Одесу Фото: Из збирке Војног музеја

У тренутку када се чинило да је српска држава мртва, а њена војска уништена у албанским гудурама, у Русији се формира Српска добровољачка дивизија, којој је посвећена изложба отворена у београдском Руском дому.

Изложби је претходило четворогодишње истраживање по српским, руским, енглеским, аустријским и немачким архивима. Ова изложба je отпочета пре две године, изложбом у Сиригу, с тим што је у Руском дому изложено 95 одсто новог материјала.

„Простор нас је омеђио да нисмо испричали целу причу у ширем контексту, али смо обухватили све сегменте везане за борбе Срба у Русији и целог пута српске добровољачке дивизије преко Мурманска и Архангелска, кроз Британију и Француску до Солунског фронта и пута преко Сибира, Кине и Суеца“, каже Бранко Кузмановић, један од аутора изложбе.

У Србији нема ко није макар чуо за прелазак српске војске преко Албаније и за Солунски фронт, а ретки су и они који немају претке који су се у Првом светском рату борили. Међутим, о две српске добровољачке дивизије које су се бориле на Источном фронту у саставу руске армије, мало се зна.

Српска добровољачка дивизија формирана је од српских, словеначких и хрватских добровољаца, припадника аустроугарске армије који су били заробљени на Источном фронту, прича историчар Јован Пејин, такође један од организатора изложбе.

„Срби су формирали јединицу у Одеси која је била задужена за обезбеђење ратног материјала који је Русија слала Србији. Потом је формирана јединица која је требало да оде у Србију, али је Србија окупирана, те је јединица остала у Одеси. То је било језгро формирања добровољачке дивизије“, каже Пејин.

Међу онима који су обилазили заробљеничке логоре истицали су се Милан Комненовић из Херцег Новог и Банаћани, браћа Петар и Павле Караџић и Урош Малогајски.

„Највише се, по броју, прикупило Банаћана, око 4.000, из Бачке је било око 1.500 и из Срема и Барање око 3.000. Онда следе Срби из Славоније, Лике, Баније, Кордуна, а био је и велики број Херцеговаца, Бокеља, Далматинаца. За неколико месеци успео је да сакупи око 20.000 војника“, каже Пејин.

Српска добровољачка дивизија основана је 16. априла 1916. и упућена је на фронт у Добруџи, да се бори против Бугарске. Задатак дивизије био је да, заједно са руским и румунским трупама, пресече Бугарску на пола, каже Пејин. Међутим, због слабе обучености румунске војске и њене лоше команде, савезничке снаге су поражене, одбачене преко Дунава и принуђене на повлачење из Румуније.

Тада почиње права епопеја српских добровољаца. Један њен део повлачи се, преко руских северних лука Мурманска и Архангелска, око Скандинавије до Британије, па на Солунски фронт стиже преко Француске и Италије. Овој групи ће у Солуну бити придодато још српских војника, који ће формирати Вардарску дивизију.

Друга група добровољаца до Солуна ће стићи преко Сибира, Кине, Сингапура, Индије и Египта. Њен пут трајао је више од пола године. Само је пут Транссибирском железницом трајао више од три месеца. Ова железница била је од виталне важности за снабдевање руске војске ратним материјалом, те су добровољци, који су се кретали у супротном смеру морали дуго да чекају да прођу композиције које су имале приоритет.

Ситуацију су додатно закомпликовале политичке прилике у Русији — у тренутку повлачења српских добровољаца кроз Сибир догодила се Октобарска револуција и почео је грађански рат. Добровољци су се укрцали на бродове у Владивостоку, а у кинеској луци Дајрен преузели су их британски бродови који ће их, опловивши Азију, Суецким каналом пребацити у Солун. Овој групи придодати су добровољци у Солун пристигли из САД, па је од њих формирана Југословенска дивизија.

Осим фотографија српских добровољаца, на изложби су приказани и војнички предмети једног од официра дивизије, пуковника Драгутина Мартиновића. Мартиновићеви потомци сачували су његову комплетну војну опрему, од шлема, сабље, српских, руских, британских и француских одликовања, до мањерки и његовог ратног дневника, који до детаља описује Мартиновићев ратни пут од 1912. до 1920. Породица Мартиновић сачувала је и ратни албум свога претка који има више стотина фотографија, на којима свака има потпис када је и где је фотографисана и ко су људи на њима.

Никола Јоксимовић