СРНА, 16.3.2018, У десет сарајевских општина убијено 7.432 Срба

Миливоје Иванишевић, Источно Сарајево, 16.3.2018.

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 16. МАРТА /СРНА/ – У десет сарајевских општина у протеклом рату убијено је 7.432 Срба, од којих 6.188 мушкараца и 1.244 жене, рекао је вечерас у Источном Сарајеву аутор књиге „Досије Сарајево“ Миливоје Иванишевић за којег је руководство овог града приредило пријем у оквиру обиљежавања 22 године од егзодуса сарајевских Срба.

Иванишевић, који је предсједник Институтa за истраживање српских страдања у 20. вијеку и аутор књига о страдању Срба у одбрамбено-отаџбинском рату, представио је у Градској управи књигу Досије Сарајево која садржи потресна свједочења 80 људи о томе како су испитивани, мучени, силовани, те како су гледали нестајање Срба у логорима, приватним затворима или на сарајевским улицама.

Он је истакао да је 85 одсто Срба страдало у својим селима, док је само 11 одсто жртава муслимана страдало у својим селима, и то најчешће у међусобним сукобима око хуманитарне помоћи, због неспретног руковања експлозивом или у саобраћајним несрећама.

Иванишевић каже да је анализом утврдио да су муслимански војници највише страдали у српским селима која су нападали, јер су Срби били дужни да бране своја села.

Он наводи да су евидентиране српске жртве у књизи систематизоване, с обзиром на различите околности погибије, у шест спискова – у првом су имена 6.481 жртве за коју постоје сви потребни докази о времену и мјесту страдања, у другом су 380 жратва за које се само не зна вријеме страдања, а у трећем су имена погинулих припадника ЈНА и добровољаца.

Иванишевић додаје да четврти списак садржи имена 39 жртава за које није могуће утврдити идентит, пети списак обухвата 14 жртава које су умрле послије рата, а узрок смрти је повреда из ратног периода и шести списак 398 жртава су Срби из осталих крајева БиХ страдали у Сарајеву.

Он је навео да је објавио двије књиге о страдању Срба у Сарајеву у којима је пажњу посветио и срамотној улози УН и међународних фактора који су све вријеме запостављали српска страдања, па чак су их и проузроковали, јер многа села око Сарајева не би страдала да је Унпрофор обављао своју функцију.

Градоначелник Источног Сарајева Ненад Вуковић истакао је да је значај Иванишевићевог рада у томе што преноси истину о страдању Срба у Сарајеву, те нагласио да би Срби више требало да се боре да изађе на видјело истина о њиховом страдању током посљедњег рата у БиХ.

„Послије свих недаћа, сарајевски Срби су имали снагу да дигну главу и направе град Источно Сарајево који је веома уређен и са добром перспективом“, истакао је Вуковић.

Вуковић је најавио да ће у понедјељак, 19. марта, упутити иницијативу Влади Републике Српске да овај дан обиљежавања егзодуса сарајевских Срба буде уврштен у календар обиљежавања значајних историјских догађаја од републичког значаја.

Он је рекао да је разговарано и о изградњи музеја одбрамбено-отаџбинског рата од 1992. до 1995. године који би требало да буде смјештен на подручју Пала, додајући да је град обезбиједио средства за израду идејног рјешења.

Пријему су присуствовали и Пеђа Ковачевић, Марко Шука, Маријана Ђурић и Душан Шеховац који на порталима објављују текстове у којима износе истину о одбрамбено-отаџбинском рату, егзодусу сарајевских Срба, али пишу и о данашњем Источном Сарајеву.

Пеђа Ковачевић, аутор бројних текстова о страдању сарајевских Срба, рекао је да је његов рад везан за Сарајево и Источно Сарајево, истичући да је посносан што су сарајевски Срби остали у Источном Сарајеву.

Ковачевић је нагласио да потомци сарајевских Срба не смију одустати од Сарајева, ни у културном, ни у историјском смислу.

„У Сарајево се не смије никако отићи, а да се не посјети Стара црква и музеј, један од најзначајних тог типа у свијету, Саборна црква, Црква Светог Саве у Блажују или Капела видовданских хероја на Кошеву“, рекао је Ковачевић.

Ковачевић је подсјетио да су српске жртве уписане у бошњачки списак 11.540 Сарајлија, које су наводно страдале током опсаде Сарајева, а да се нико не бори да докаже да је тај број лажан.

Егзодус Срба са подручја Сарајева почео је у децембру 1995. године, а завршен је почетком марта 1996. године.

Око 120.000 Срба из Илијаша, Вогошће, Хаџића, Илиџе, Рајловца, Грбавице и дијела Старог града напустило је вјековна огњишта и кренуло на територију Републике Српске, не желећи да живе под хрватско-муслиманском влашћу.

Многи Срби су одлучили да премјесте посмртне остатке чланова својих породица. На Сокоцу је формирано Српско војничко спомен-гробље „Мали Зејтинлик“ на које су пренесени посмртни остаци око 1.000 бораца Војске Републике Српске.

Српски борци су зауставили офанзиве муслиманско-хрватске војске, одбранили своје домове, а онда су Илијаш, Грбавица, Илиџа, Рајловац, Хаџићи, Мрковићи, Нахорево и друга насеља, за столом у Дејтону, припала Федерацији БиХ.