Срна, 26.4.2016, Јасеновац – најстрашнија српска ријеч

Научни скуп: 75. годишњица логора Јасеновац у Независној Држави Хрватској, САНУ, 26.4.2016. Фото: СРНА

БЕОГРАД, 26. АПРИЛА /СРНА/ – Јасеновац је мјесто пред којим ријечи и моћ разумијевања посустају, али о њему се мора говорити јер је дужност и обавеза зло препознати у зачетку док није касно, изјавио је предсједник Српске академије наука и уметности /САНУ/ Владимир Костић на научном скупу поводом 75 година од оснивања логора Јасеновац у НДХ.

Отварајући скуп у САНУ, Костић је рекаo да жртве стратишта Јасеновца – Срби уз своје суграђане Јевреје и Роме – те „вечне кривце сваком злу и непоћудни грађани НДХ“, захтјевају тренутак сјећања, поштовања и погнуту главу.

„Зашто данас уместо ћутања које је примерено, ипак, говоримо? Зато што данас не само као народ, држава него и као хомо сапиенси, као ово нешто цивилизације што је човечанству преостало, немамо више права на немост. Дужни смо да зло препознамо у зачетку док није касно свуда и на сваком месту“, поручио је Костић.

Он је истакао да страхоте Јасеновца не одређује толико огроман број убијених, нити „извођачи злочина“, него намјера са којом је то рађено.

Академик Костић поручио је да је „најстрашнија политичка мисао која храни изопаченост злочинца, наум који је у основи реализације таквих стратиша и псеудоидеологија и псеудообјашњење сатирања које их опијене крвљу оправдава“.

„Ми данас овде не упиремо прстом ни у један народ и ни у једну вероисповест. Било би то неопростиво и недостојно овог места /САНУ/. Само се одређујемо према злочину који се јесте одиграо, препознајемо га и памтимо са, често изневереном, идејом да се не понови“, рекао је Костић.

Академик Василије Крестић је у обраћању кроз изводе из докумената, прије свега хрватског поријекла, показао да је геноцидна идеја као начину рјешења српског питања у Хрватској његована током многих деценија почев од друге половине 19. вијека и да је било само питање времена када ће и како бити реализована.

„Као црвена нит она се провлачила од Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Миховила Павлиновића, Јосипа Франка, Франа Супила, Стјепана Радића и Анте Павелића до Фрање Туђмана“, навео је Крестић.

Крестић је навео да је хрватска политичка мисао заснована на „хрватском државном и повијесном праву“ била и до данашњих дана остала дубоко прожета идејом геноцидног рјешења српског питања.

„Ако се упореде идеје о томе како су истакнути хрватски политичари праваши и франковци из друге половине 19. и почетка 20. века намеравали да реше питање Срба у Хрватској, са чињеницама како су то питање решавале Павелићеве усташе и како га је риешио Фрањо Туђман, онда је лако уочити да у свему постоји нераскидива, логична и органска веза и континуитет“, рекао је Крестић.

Он је истакао да хрватска страна таквих доказа о спремности Срба на геноцид нема и да стога она „узалудно, али дрско и упорно покушава да инкриминише ‘Начертанија’ Илије Гарашанина и ‘Меморандум’ САНУ“.

„На срећу и на част српске стране у тим документима нема клања – речи која се као ружан рефрен понавља у многим хрватским списима врло истакнутих Хрвата“, рекао је академик Крестић.

Он је истакао да су идеје о геноцидном уништавању Срба и стварању „велике етнички и римокатолички чисте Хрватске“ надживљавале све државне оквире, политичке и друштвене системе.

„Као црвена нит она се провлачила од Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Миховила Павлиновића, Јосипа Франка, Франа Супила, Стјепана Радића и Анте Павелића до Фрање Туђмана“, навео је Крестић.

Он је закључио да средина у којој се геноцид сматра „природном појавом иманентном људском друштву од библијских времена до наших дана“, како је написао Туђман у својој књизи „Беспућа повијесне збиљности“, и која систематски смањује број страдалих у геноциду и пориче геноцид, те која је етнички очистила Хрватску од Срба „доказује да је морбидна и заслужује да буде жигосана и осуђена од читавог цивилизованог свијета“.

Крестић је указао да то заслужује и средина у којој се тврди да „велики народи знају не одрицати се својих важних људи и оних који су одговорни за повијесне злочине“, како је злочине покушао да оправда дон Живко Кустић у загребачком „Гласу концила“.

„Како се то досад није догодило и како се по свему судећи у догледно време неће догодити, не треба сумњати да ће та средина и убудуће бити потенцијално жариште нових смутњи и дубоких поремећаја у окружењу“, рекао је Крестић.

Он је закључио да због тога никада немамо право да се уљуљкујемо у осећање да се геноцид не може поновити, пошто многа дешавања у данашњој Хрватској доказују да опака нетрпељивост и вјековна усађивана мржња према Србима није нестала, да она не јењава и да се учестало испољава на најразличитије начине.

Професор Мира Радојевић рекла је да је Јасеновац најстрашнија српска реч – симбол толиког непојмљивог зла да се онима који су га видели, слушали и читали о њему чинило да потиче из неког другог свијета, који не припада људском.

Она је навела да никада неће бити могуће доћи до прецизног броја жртава Јасеновца, али да је данас именом и презименом утврђено – око 200.000 оних за које се зна да су убијене у Јасеновцу.

Радојевићева је објаснила да су многе жртве убијене а да нису ни стигле до Јасеновца, а да су нарочито у посљедњим мјесецима Другог свјетског рата од јесени 1944. до априла 1945. године у Јасеновац депортовани сви логораши и затвореници из свих логора и затвора на територији НДХ, како би били убијени.

„Али, с обзиром на то да су део тог монструозног посла обавиле такозване дивље усташе, 1941. и 1942. године, као и у последњим месецима Другог светског рата, јасно је да до дефинитивног броја никада нећемо доћи. Мислим да је цифра од 100.000 људи којом се барата премала, јер се поуздано зна да је убијено само око 40.000 Рома, педесетак хиљада Јевреја и тако даље“, навела је Радојевићева.

Научном скупу присуствовали су и предсједник Скупштине Србије Маја Гојковић, представници јеврејске и ромске заједнице, Српске православне цркве, представници Академије наука и умјетности Републике Српске, које је предводио замјеник предсједника Васкрсија Јањић, и представници дипломатско-конзуларних мисија, образовних и научних институција.

На почетку скупа приказан је документарни филм о логору Јасеновац.