Војник Стојадин Мирковић и мајор Милан Тепић Фото: Блиц / Приватна архива
Навршавају се 33 године од још некажњеног злочина хрватског Збора народне гарде /зенге/ над припадницима легалне државне војске ЈНА у бјеловарској касарни које су стријељали након добровољне предаје, саопштио је Документационо-информативни центар „Веритас“.
Хрватске снаге су ујутро 29. септембра 1991. године отпочеле општи напад на све војне објекте ЈНА у гарнизону у Бјеловару, који су претходних 15 дана били под тоталном блокадом.
Командант 265. механизоване бригаде, стациониране у касарни на Војновићу, пуковник Рајко Ковачевић наредио је обуставу даље одбране, одлагање оружја, предају војника и старјешина и њихово постројавање у кругу касарне, након чега су око 19.00 часова припадници „зенги“ ушли у касарну из које више није пружен никакав отпор.
Јуре Шимић је као предсједник Кризног штаба Бјеловара наредио да буду стријељани командант Ковачевић и његови помоћници потпуковник Миљко Васић и капетан прве класе Драгиша Јовановић.
Сутрадан су, по Шимићевој наредби, грађани Бјеловара обилазили заузету касарну у којој су били изложени лешеви убијених официра, које су у мимоходу скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.
Док је трајала борба за касарну на Војновићу, мајор ЈНА Милан Тепић /34/, командант складишта борбених средстава Барутана у селу Беденик, недалеко од Бјеловара је ради спречавања његове предаје припадницима „зенги“ минирао складиште са 170 тона експлозива.
У експлозији су страдали и он и војник Стојадин Мирковић /19/ који, упркос Тепићевој наредби, није хтио да се преда.
Хрватска страна је потврдила губитак 11 својих војника, због чега су послије предаје из освете стријељали командира страже на том објекту, старијег водника Ранка Стевановића из Прокупља.
У касарни на Војновићу, поред ових официра, погинула су још шесторица припадника ЈНА – Зоран Крстић, Шукри Кељани, Љубиша Лазић, Недељко Јоветић, Ејупи Бертоли и Горан Радовановић.
Заробљено је 59 официра, подофицира и грађанских лица на служби у ЈНА и око 250 војника, који су, након физичких и психичких злостављања у логорима у Бјеловару, размијењени 9. новембра исте године у тадашњем Босанском Шамцу.
Шесторица заробљених резервиста ЈНА са подручја Бјеловара Радован Барбери, Здравко Докман, Радован Гредељеић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и Милорад Ђорђевић издвојени су и затворени у полицијску станицу.
Одатле су их четири дана касније извела униформисана лица са фантомкама на главама и стријељала исте ноћи у шуми Чесма, недалеко од мјеста Мало Кореново.
Са њима је био и цивил Саво Ковач из Бјеловара, који је, иако је задобио три прострелне ране, преживио стријељање.
За ове злочине над припадницима ЈНА, тада једине легитимне и регуларне војске у СФРЈ, у чијем саставу је у то вријеме формалноправно била и Хрватска, још нико није осуђен, иако је било пријава пред Хашким трибуналом и оптужница пред Војним судом у Београду и суђења пред хрватским судовима.
Врховни суд Хрватске правоснажно је ослободио Јуру Шимића оптужби да је 1991. године наредио егзекуцију три официра ЈНА.
Хрватски судови ослобађајућу пресуду Шимићу заснивају на исказима његових сабораца да је он у вријеме заузимања касарне био у просторијама кризног штаба и на мишљењу хрватских вјештака судскомедицинске и балистичке струке да су узрок смрти тројице официра ЈНА експлозивне повреде, односно дјеловање минско-експлозивних средстава, за шта се Шимић не терети.
По мишљењу многих правних ауторитета из региона, ослобађајућа пресуда Шимићу велика је брука и срамота хрватског правосуђа.
„Наиме, злочин се десио по предаји око триста официра и војника, који су видјели чин одвођења њиховог команданта и његових помоћника на десетак метара од строја одакле су се чули пуцњи из стрељачког оружја и њих више није било међу живима. Одакле онда експлозивне повреде? Свједоцима припадницима ЈНА, који тврде да су Шимића видјели у касарни, хрватски судови априори не вјерују“, наводе из „Веритаса“.
Предсједништво СФРЈ је 19. новембра 1991. године прогласило мајора Милана Тепића, родом из Комленца код Kозарске Дубице, народним херојем, посљедњим и јединим у рату деведесетих прошлог вијека, док је 31. децембра 1999. године предсједник СРЈ одликовао војника Стојадина Мирковића, из Горње Лесковице код Ваљева „Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена“.
Свети архијерејски синод Српске православне цркве постхумно је 2014. године одликовао Стојадина Мирковића Орденом Светог Саве трећег степена за „врлински живот, пожртвованост и посвједочену љубав према Богу и ближњем свом“.
