Стање ствари, 4.5.2017, Милош Милојевић: Представљање књиге Срђе Трифковића „Усташе – балканско срце таме“

Представљање књиге Срђе Трифковића „Усташе – балканско срце таме“, УКС, 28.4.2017. Фото: Стање ствари / СРНА

Претходних десетак, и мало више, дана одржано је неколико важних догађаја посвећених српском страдању у Независној Држави Хрватској, и уопште у Другом светском рату. О некима смо писали и на нашем сајту – предавању о „хрватском државном праву“ Вељка Ђурића Мишине и Софије Божић и трибини „Бомбе на Васкрс 1944“. Поред тога у Галерији Прогрес у Београду отворена је изложба посвећена великим стратиштима у НДХ – Јасеновцу, Јадовну, Козари и Сајмишту 21. априла (уочи 22. априла и дана покушаја пробоја последњих логораша из Јасеновца) а у Народној скупштини Републике Србије 28. априла отворена је изложба о Јасеновцу – „Јасеновац – право на незаборав“. Поред споменуте изложбе Музеј жртава геноцида је организовао у Галерији Прогрес и низ пропратних дешавања, представљања књига, предавања и друга.

Међу ове релативно бројне догађаје убраја се и представљање књиге Срђе Трифковића „Усташе – балканско  срце таме“. Књига је представљена у Удружењу књижевника Србије 28. априла. Издала ју је издавачка кућа „Катена мунди“, а њен издавач је указао да је Срђа Трифковић успео да обради усташки покрет у трима контекстима: унутрашњи контекст настанка у Краљевини Југославији, идеолошко-верски и спољнополитички контекст. Према Трифковићевом истраживању, усташки покрет је суштински предмодеран и не може се назвати фашистичким. Књига је већ имала једно издање 1999. године а овде је било речи о другим и допуњеном издању.

О књизи је прво говорила магистар Мира Јовановић, која пише студију о позадини холокауста и култури сећања. Према њеним речима, Срђа Трифковић је овде дао темељну анализу усташке идеологије. Јовановићева је навела како је НДХ имала све елементе државе. Када се у јавности користи израз тзв. НДХ ради се о неутемељеној релативизацији њеног правног капацитета. Никада није било денацификације (деусташизације) Хрватске и отуда су овакве релативизације могуће, иако је Хрватска уважени члан међународне заједнице.

Јовановићева је указала да је Трифковић у својим истраживањима користио широку емпиријску подлогу радећи у архивима Италије, Немачке, САД и домаћим архивским установама. Такође је користио и усташку емигрантску штампу.

Други говорник на промоцији био је Јован Ћулибрк, епископ славонско-пакрачки, добитник награде Голда Меир. Магистрирао је на Јад Вашему, где припрема и докторску дисертацију.

Ћулибрк се прво извинио присутнима због кашњења наводећи да је разлог отварање изложбе посвећене Јасеновцу у Народној Скупштини РС. Према његовим речима држава Србија је први пут уприличила један овакав догађај. Међутим, навео је даље, када прођу овакви догађаји нема перманентног и постојаног рада о овим важним темама – од 1964. и окончања рада комисије на утврђивању броја страдалих у Другом светском рату па до оснивања Музеја жртава геноцида 1992. године није било систематског напора на истраживању страдања српског народа у Другом светском рату и геноцида на простору Независне Државе Хрватске. Из великог, инфлаторног говора о геноциду и страдања током 1980-их година, на пример Владимира Дедијера и Милана Булајића, остало је мало шта од трајнијег научног значаја.

Ћулибрк је рекао да је од велике важности што ова књига не припада југословенској историографији, која се – када је реч о историји Другог светског рата – може свести на историју НОБ-а и која није трпела проучавање геноцидног страдања српског народа. Социјалистичка Југославија је спречавала или у најмању руку није подстицала истраживање геноцида у НДХ. Трифковић се, према речима владике Јована, надовезао на једну сасвим другу истраживачку традицију – она која се историјом Другог светског рата у Југославији бавила из једне друге перспективе, посматрајући овдашња дешавања као део ширег комплекса дешавања. У Југославији је прва књига о усташком покрету објављена тек 1978. године, а написала ју је Фикрета Јелић.

Све до рада Срђе Трифковића није било озбиљне анализе усташког покрета. Надовезао се на линију српске научне емиграције чији су резултати о овој теми далеко значајнији и релевантнији у светским оквирима него истраживања научника који су радили у Југославији. Ћулибрк је навео да Трифковић има две предности која га издвајају међу другим истраживачима: прво, он је одличан познавалац општих историјских токова Другог светског рата; југословенска историјска наука се често, исцрпљивала и ограничавала на границама Југославије; поред тога, Срђа Трифковић добро познаје и локалне, југословенске прилике, што слабије познају и неки веома добри западни истраживачи.

У доба када аматерске ствари пролазе као наука, ова књига је научно бритка и веома значајна, закључио је Ћулибрк своје излагање.

Трећи говорник на представљању књиге био је њен аутор Срђа Трифковић. Он се 2012. године вратио у Србију и предаје геополитику и сродне предмете на Факултету политичких наука у Бањалуци. На почетку свог излагања он је укратко разјаснио шта га је мотивисало да се позабави овом темом. Подстрек му је била чињеница што у западном свету није било релевантне студије о НДХ. Нажалост, сличних студија није било ни на српском језику.

Током 1980-их година Богдан Кризман је обавио обиман подухват сагледавања немачког и аустријског изворног материјала, али крајњи резултат овог рада је била пре збирка архивских исписа него истраживачка студија. Трифковић је навео да Кризманов рад има приличан значај, али да се он није систематично позабавио аналитичким расветљавањем овог материјала.

Трифковић је указао да су спољнополитички односи усташке државе били прилично развијени а да нису били само пука експанзија окупаторског апарата. Од италијанског клијента Павелић је постајао немачки, посебно у економском смислу.

Било је занимљиво пратити начин како је овај апарат пројектовао своју опсесију антисрпством и ван граница Ендехазије.

Трифковић је навео да ће читаоцима можда бити посебно интересантно да прате развој усташке расне теорије. Слабије је познато да су у првој трећини 20. века Хрвати настојали да обраде српски проблем са расног становишта. Емпиријски материјал којим су то настојали да изврше био је танак, понегде је и комично конструисан али је очита интенција да се направи помак од старчевићевске атавистичке реторике ка једној широј елаборацији.

Трухелка је користио здравствене картоне регрута да би показао дегенеричне биолошке особине Срба. Код Шуфлаја је акценат на цивилизацијско-културном непремостивом јазу. Кроз квазинаучни дискурс дошло је до двадесетовековне експликације Старчевићевих начела из 19. века.

У значајном делу хрватског политичког бића, подвукао је Трифковић, постојала је жестока србофобија као део сопственог идентитета и пре Павелићевог одласка у емиграцију. Тај ресентиман се демократизовао после 1848. године, а од ове групе аутора њега је преузела франковачка омладина.

Трифковић је указао да се треба ослободити тезе о усташама као фашистима. То одвраћа од питања ко су биле жртве, ко починиоци злодела. Фашизам је био озбиљан покрет са често софистицираним политичким гледиштима. Павелићев покрет, као дубоко предмодеран не може се поистоветити са фашистичком политичком традицијом. Тек у Другом светском рату долази до делимичне фашизације усташког покрета. Трифковић је подвукао да је, у свим својим суштинским еманацијама, то атавистичко антисрпство као део сопственог идентитета. Када би било уклоњено то антисрпство не би било супстрата за националну интеграцију хрватског народа која се одиграла у Краљевини СХС/Југославији.

За разлику од индустријског, деперсонализованог убијања у нацистичкој Немачкој, у НДХ је терор персонализован, присан. То је, према Трифковићевим речима, била и њихова слабост јер нису били кадри да тим методама униште онолико број Срба колико су планирали, а због таквог начина уништавања брзо су изазвали снажан отпор српског становништва. У нацистичкој Немачкој друштво је годинама припремано систематском антијеврејском кампањом за почетак тзв. Коначног решења. Ствари су се у Независној Држави Хрватској одвијале знатно брже – свега за три месеца (иако је злочина заправо било још од априла 1941).

Трифковић је указао да је у најмању руку постојало прећутно саучесништво великог дела Хрвата и Муслимана. Вољно прећуткивање је често ишло до тачке директног саучесништва.

Кључни разлог зашто је усташтво присутно и дан-данас јесте тај што је оно у темељима хрватског идентитета. Он није био систематски разграђен у условима комунистичке владавине, проценио је Трифковић. Трифковић је своје излагање закључио кратким освртом на контроверзу у вези са бројем српских жртава у Независној Држави Хрватској. „Истина је на нашој страни и не треба је обесмишљавати виктимолошком фантастиком, односно виктимолошким мистификацијама“, поручио је Трифковић у вези са овим сложеним проблемом.

Такође је исказао своју забринутост, пошто су и даље присутне морбидне мистификације које нам прилично шкоде. Трифковић сматра да се тога морамо ослободити и можемо много тога да постигнемо, чак и на Западу, који нам генерално није наклоњен.

Током представљања књиге сво троје говорника су рекли још много тога што у овом извештају није забележено. Осврти владике Јована на историјско изучавање геноцида српског народа у последњих пола века, са неколико битних опсервација о новијим радовима на Западу, као и цртице Срђе Трифковића о усташкој дипломатској служби и разјашњење генезе србофобичне идеологије усташког покрета представљају важан допринос о овим темама у српском јавном говору. Уверен сам да је у том смислу и књига „Усташе – балканско срце таме“ важан допринос који завређује пажњу читалаца.