Вечерње новости, 25. 12. 2022, НАУКУ НИСАМ ПОДРЕДИО ПОЛИТИЦИ: Академик Василије Ђ. Крестић, историчар, за „Новости“

Академик Василије Крестић Фото: Вечерње новости

ОНОЈ групи људи који истрајавају у свом послу све док га успешно не приведу крају, припада Василије Ђ. Крестић (90) академик САНУ, некадашњи професор Филозофског факултета у Београду и један од највећих историчара које је српски народ изнедрио.

Круна тог вишедеценијског истраживачког рада су његова Изабрана дела у 15 књига на 7.000 страница у издању Православне речи из Новог Сада и „Архива Војводине“, која ће бити представљена сутра у подне у Свечаној сали САНУ у Београду.

Када погледате импозантни низ својих књига, имате ли осећај да сте се као историчар одужили свом народу и науци?

– Живим у уверењу да сам учинио све што је било у мојој моћи, али сам уверен да бих урадио и више да ме у најкреативнијем добу живота нису ометале и спутавале друштвене и политичке прилике једнопартијског система власти. Бавио сам се темама које су биле с националног и политичког становишта веома осетљиве. Због тога сам на различите начине био жигосан и спутан у истраживачком послу. Време ће бити најбољи судија да изрекне оцене да ли сам и колико сам се одужио свом народу.

Они који вас добро познају кажу да сте у овим зрелим животним годинама које достојанствено носите тек мало успорили, али не и затворили свој опус?

– Докле ме буде служила памет нећу ставити тачку на посао којем сам читавим својим бићем био одан и посвећен.

Да ли бисте све ове књиге написали да вас као младог историчара, академик Васо Чубриловић са тема о Војводини није преусмерио на историју Срба у Хрватској?

– Захвалан сам на овом питању јер више сам него сигуран да не бих постигао све што сам урадио да ме проф. Чубриловић није присилио да докторирам с темом из историје Хрватске и Хрвата. Професор је тим поступком желео да ме оспособи да могу да држим факултетску наставу. Међутим, истраживањима на теми доктората ја сам дубоко зашао у многе нерешене, прећутане, погрешно или злонамерно објашњене и приказане историографске теме и проблеме, не само из уже хрватске историје већ и историје Срба у Хрватској, српско-хрватских односа, југословенства, југословенске идеологије, као и узрока и настанка геноцида почињеног над Србима у НДХ. Схватио сам да у свим тим областима могу да пружим нова научно проверена тумачења, непознате податке и доказе, који су засновани на прворазредним историјским изворима, а лишени националних и политичких застрањивања.

Како се догодило да сте својим открићима поколебали проф. Чубриловића, који је као гимназијалац био учесник Сарајевског атентата?

– Када сам у том правцу кренуо с научним радом и кад сам почео да објављујем неке резултате, а у исто време у САНУ, при Одељењу за историју, основао Одбор за историју Срба у Хрватској, мој професор је покушао да ме заустави у том послу. По убеђењу, од ђачких дана, одани, доследни и искрени Југословен, плашио се да ћу својим радовима пореметити колегијалне, пријатељске и братске односе са Хрватима. Некадашњи атентатор и „бунџија“, како га је као студента оценио његов професор Јован Цвијић, у старости је, ради мира у земљи, био спреман да подреди науку политици. С таквим ставом мог професеора нисам могао да се сагласим.

Да ли вам је професор замерио када нисте желели да одустанете од првог озбиљног истраживања историје српско-хрватских односа?

– Наставио сам да идем путем којим ме је он усмерио. Он се због тога на мене љутио, што ме је жалостило, али сам сматрао да сам као историчар професонално и морално одговоран и да немам право да из било којих разлога научно проверене доказе подређујем било чијим и било каквим интересима. У сваком случају, ја сам мом професору захвалан за све што је учинио за мене и односим се према њему с пуно разумевања и поштовања.

Нисте штедели југословенску идеју која се, за разлику од осталих народа и народности, највише „примила“ међу Србима?

– Југословенска идеја била је заносна. Не без разлога – многе истакнуте српске личности као што су: Јован Скерлић, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Јован Жујовић, Богдан и Павле Поповић и многе друге веровале су да стварање заједничке југословенске државе може свима да буде од вишеструке користи. Међутим, те наше велике и истински значајне личности, занете југословенском идејом, нису добро познавале партнере с којима су оснивале заједничку државу. Они нису благовремено успели да схвате да југословенство бискупа Штросмајера, засновано на хрватском државном и повесном праву, није било истинско југословенство него прикривени вид хрватства и великохрватства. Другим речима, Срби су насели на југословенску фразеологију бискупа Штросмајера.

Да ли би појава неког „хрватског Орбана“ у будућем времену могла најзад да подигне односе Срба и Хрвата на комшијски ниво, какав већ дуже време негују наша земља и Мађарска?

– Мржња Хрвата према Србима, према „влашком накоту“, или „накоту вере православне“ усађивана је деценијама и вековима. Она је дубоко укорењена и не може нестати преко ноћи. Зато не верујем ни да би појава „хрватског Орбана“ допринела наглом побољшању односа између два народа. Ране су дубоке и тешко су залечиве.

Почетком ове године казали сте да није нимало случајно што Хрвати ликујући истичу да ми, Срби, полако одустајемо од „мита“ о 700.000 убијених људи у НДХ?

– Можда ћу погрешити ако кажем да наша држава не води конструктивну политику према нашим жртвама пострадалим у геноциду. Ми не исказујемо дужно поштовање према несрећним покојницима. Да их поштујемо, ми бисмо већ одавно имали меморијалне центре, имали бисмо дан којим обележавамо велики злочин. Све то ми немамо, али зато имамо државну установу која се бави систематским умањивањем броја убијених, имамо неколико историчара којима је циљ да се додворе Хрватима па пребројавају жртве попут покојног Фрање Туђмана, а при томе занемарују прворазредне доказе о броју настрадалих. Чак је и један међународни научни скуп посвећен Јасеновцу, који је био заказан за 20. септембар, на нечији захтев преко ноћи, и без образложења, отказан.

Чини ли САНУ све што је у њеној моћи да у јавности скрене пажњу на страдање Срба на Косову и Метохији, у Хрватској и данашњој Федерацијиа БиХ?

– Више пута у последње време САНУ је предочавала јавности шта је све учинила на научном и културном плану за КиМ, колико је одржано научних скупова о Косову и Метохији, колико је објављено зборника радова и књига, колико је одржано изложби у галерији САНУ. Мислим да нећу погрешити ако кажем да је САНУ за КиМ урадила све што је у њеној моћи и у њеној надлежности.

Ову годину обележиле су и едиција Сабраних дела академика Милорада Екмечића и стогодишњица рођења академика Дејана Медаковића. О обојици сте изрекли низ похвалних речи…

– До појаве сабраних дела Екмечића и Медаковића и мојих изабраних радова дошло је захваљујући финансијској помоћи Владе Војводине и њеном председнику, господину Игору Мировићу. Та одлука Владе да објави радове познатих научника који изучавају националну историју и историју уметности доказује да се у нашој средини наука уважава, да се науци поклања дужна пажња, и да је држави циљ да подстиче научнике на даља истраживања. У праву сте, у неколико последњих месеци имао сам задовољство да на више места говорим о неколико сјајних научника, о мом професору Чубриловићу, о Медаковићу, Екмечићу и Радовану Самарџићу.

Краси ли посвећеност истраживању и нову генерацију историчара?

– Не треба сумњати да и у младој генерацији историчара има вредних, паметних, образованих и талентованих појединаца. Можда сам старачки сумњичав. Али, чини ми се да су старије генерације много више проводиле време у архивама, схватајући да без архивског истраживања нема и не може бити истинске научне историографије.

КАПИТАЛНИХ 15 НАСЛОВА

ИЗАБРАНА дела академика Василија Крестића садрже књиге које су раније објављиване али и неколико до сада необјављених списа: „Срби у Угарској 1790-1918″, Историографски чланци и расправе (књига 1 и 2), „Запамћења“, „Великохрватске претензије на Војводину, Босну и Херцеговину“, „Бискуп Штросмајер Хрват, великохрват или Југословен“, Историчар у времену преломних и судбинских одлука (књига 1 и 2), „Из прошлости Срема, Бачке и Баната“, „Знаменити Срби о Хрватима“, „Геноцидом до велике Хрватске“, „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914″, „Историја српске штампе у Угарској (1791-1914)“ и „Хрватско-угарска нагодба 1868. године“.

АУТОНОМАШТВО БЕЗ СНАГЕ И ДАХА, АЛИ…

Деценијама сте упозоравали на неприродну суревњивост коју су некадашњи политичари из Новог Сада потенцирали према Београду и осталим деловима Србије. Да ли је аутономашка оштрица потпуно отупела?

– Не мислим да је потпуно отупела. Она је сада без снаге и без даха. Постала је обесмишљена и свела се на мали број присталица. Не дај боже да држва западне у неке озбиљније кризе. Тада би аутономашка идеја, помогнута с одређених страна из иностранства, показала да је постојанија, жилавија и отпорнија но што се са садашењег тренутка може чинити.

Јованка Симић