Вечерње новости, 27.5.2018, Историчар Миливоје Иванишевић: Српске жртве многи хоће да обезвреде

Срби у хрватском усташком логору Стара Градишка, мајке са децом у очекивању тријаже, 1942. Фото: Архива ЈУСП

У ауторском тексту за „Новости“ о страдањима у 20. веку. Све упорнији захтеви за ревидирање броја убијених Срба

ПАЖЉИВО пратимо све чешће, понекад и срамотне лицитације око обима српских страдања у прошлим ратовима и окупацијама током двадесетог века: Јасеновцу, Јадовну, Старом сајмишту, „Бљеску“, „Олуји“ и многобројним стратиштима на просторима некад заједничке државе. Све је упадљивија жеља да се обезвреде српске жртве и узроци њиховог страдања. На нешто слично смо у доброј мери огуглали у претходним деценијама.

Али, то је било време кад су се на другој страни налазили представници народа и националних мањина које су прикривале свој допринос српској трагедији. Нажалост, данас се појављују и лица српске националности која своју политичку, можда и финансијску, афирмацију траже у додворавању опонентима српских страдања. Отуда све упорнији захтеви за ревидирање чињеница које оптерећују некадашње, или садашње окупаторе и њихове домаће сараднике.

ТРАЖИ се ревизија чак и давно верификованих процена од око 700.000 жртава, које, углавном, нису биле спорне у протеклим деценијама.

По свему судећи, укупан број жртава, а поготово српских, што нас посебно оптерећује, никад неће бити утврђен са апсолутном прецизношћу, али је могуће да буде установљен број који се налази у границама дозвољених одступања. Уочљиве су полемике у којима се заоштрава поларизација између оних који инсистирају на горе наведеном броју жртава концентрационог логора Јасеновац у Независној Држави Хрватској 1941-1945. и оних који то оспоравају, или ревидирају, у сваком случају смањују. На једној страни су српски „ултранационалисти“, а на другој српски стручњаци.

На тако нешто наишли смо и пре неколико дана (21. маја) у загребачком „Јутарњем листу“. Саговорник је био Александар Корб, којег апострофирају као водећег светског стручњака за НДХ и који тврди да Срби преувеличавају број од 700.000 страдалих у логору Јасеновац, и да та прохитлеровска држава хрватског народа није извршила геноцид. По њему, „то је заправо одвратна игра бројева међу националистима, али када се ради о стручњацима, међу које убрајам и своје колеге у Београду, они знају да се не ради о 700.000 људи у Јасеновцу. Број жртава је нешто већи од 100.000. Број од 700.000 жртава користе ултранационалисти и неки политичари, али не стручњаци који се баве проучавањем Јасеновца или Другог светског рата“, изјавио је Корб за „Јутарњи лист“, при чему се ослања и на поменуте београдске изворе.

Миливоје Иванишевић Фото: PressRS.ba

НИЈЕ умесно, ако је реч о научном, а не политичком приступу, по сваку цену оспоравати тврдње претходних стручњака пре него што се изнађе, понуди и докаже властити налаз. Стиче се утисак да је по њему највећи стручњак онај који процењује најмање српских жртава. Ако од укупно нешто више од 100.000 жртава одузмемо хрватске антифашисте, Јевреје и Роме, потврдићемо Туђманову процену од око свега 25.000 српских жртава у јасеновачком логору.

Свакако да београдски, а то значи српски, стручњаци, поготово ако су то они Музеја геноцида, које предводи његово преосвештенство владика Јован, имају за светску јавност, а не само за Хрватску, огроман, можда и пресудан значај. Поготово кад су разлике између хрватских и српских стручњака или „стручњака“ минималне, као што је сада случај. Међутим, питање је да ли је списак имена, или идентификованих жртава, довољан доказ за процену укупног броја страдалих. Идентификовање и давање у јавност имена покојника је без сумње изузетно хуман и племенит подухват. Заштитити своју жртву од заборава је највиши циљ и православне цркве и српске државе. А да је тај посао одложен за још коју деценију и поменути би број био знатно мањи, можда и преполовљен.

ДО САДА је на нашем језику објављено 2.286 различитих књига о српским страдањима у 20. веку, а од тога о Другом светском рату 1.300 наслова. То су научне студије, монографије, завичајне хронике и зборници радова са научних скупова, посвећених страдању српског народа. Питање је колико тога су у својим истраживањима обрадили стручњаци Музеја геноцида. Сигуран сам да се у тих 1.300 књига налазе и имена извесног броја српских жртава јасеновачког концентрационог логора. Да овом приликом не наводим и остале изворе, као ни литературу о српским страдањима објављену на руском, француском, енглеском и осталим језицима.

Нажалост, све то неће бити довољно да сазнамо имена свих 700.000 страдалих, али ће смањити разлику између укупног броја и броја оних чија су нам имена непозната.

НЕСПОРНО И КРЛЕЖИ

НЕ може се занемарити чињеница да чак ни најугледнијем хрватском интелектуалцу тог времена Мирославу Крлежи није било спорно 700.000 убијених у Јасеновцу. Он је ту бројку навео у Енциклопедији Лексикографског завода ФНРЈ. Њему је једино било важно да се као злочинци не помињу Хрвати, већ уместо Хрвата неке неидентификоване, како их он назива, „квислиншке усташе“.