Миливоје Иванишевић на промоцији књиге „Хроника нашег гробља“ у Архиву Војводине, Нови Сад, 24. 4. 2024. Фото: Вечерње новости, Јованка Симић
Вест да је тог 2. јуна 1993. године из Уједињених нација стигла потврда о пријему Меморандума о злочинима над српским народом у Братунцу, Милићима, Скеланима и Сребреници, професора Миливоја Иванишевића озарила је надом да ће се правдољубиви свет, најзад, осврнути и на српске жртве.
Њих је у професоровој евиденцији у том тренутку било хиљаду, као и 400 имена убица из више општина у сребреничком региону. Сведочења о српском страдалништву без предаха је прикупљао између два Ђурђевдана 1992. и 1993. и на основу тих података уобличен је Меморандум на 132 странице.
– Желео сам да се објави код нас, али ме је Добрица Ћосић кога сам познавао и веома ценио, посаветовао да се истраживање уобличи у меморандум југословенске владе о злочинима над Србима у БиХ. Инсистирао је да и друге установе америчке администрације добију тај документ. Добила га је чак и ЦИА, али истог дана када је предат, документ је нестао! Појавио се поново тек јула 1995. године пред улазак српских снага у Сребреницу – открива Новостима проф. Иванишевић.
Биографија
ПРОФЕСОР Миливоје Бата Иванишевић рођен је у Грачаници испод планине Озрен. У Београду је завршио студије српске и светске књижевности. Био је главни уредник часописа Унеска за српско подручје, затим управник Дома омладине, те један од оснивача Завода за проучавање културног развоја. Од почетка распада Југославије 1991. године се бави прикупљањем и документовањем грађе о злочинима над Србима, а 1992. године основао је Центар (Институт) за истраживање злочина над српским народом у 20 веку.
Испоставило се, каже професор, да су у администрацији Савета безбедности неки Тунишанин и Мароканац извештаје о страдању Срба склањали, а на документе о муслиманским жртвама додавали по неколико нула. И извештаји генерал-пуковника Сатиша Намбијара, команданта мировних снага УН у Хрватској и БиХ, остали су заробљени у нечијим фасциклама. Највеће заслуге у спречавању да истина о Србима допре до јавности имала је Медлин Олбрајт, америчка државна секретарка.
– Нажалост, наша страдања остала су непозната светској али и нашој јавности, јер у то време ни српски медији нису се озбиљно бавили овим трагичним догађајима – каже Иванишевић кога све то није поколебало те је истраживања наставио.
Милићи: Сахрана жртва из с. Подравање страдалих у масакру 24. 9. 2029. Фото: Хроника нашег гробља
Она су објављена најпре 1994. године у тиражу од 3.000 примерака, а новосадска ИК „Прометеј“ и Архив Војводине штампали су их прошле године са допуњеним списком од 3.700 српских жртава под насловом „Хроника нашег гробља – слово о страдању српског народа Братунца, Милића, Скелана и Сребренице“. На представљање књиге у војвођанском Архиву, проф. Иванишевић, крепки 92. годишњак, чилим кораком успео се уз степенице и чудесно бистрих мисли готово цео сат, без застајкивања, говорио о страдалим сународницима чију је несрећу откривао и бележио.
Први на чемерном списку је Радојко Милошевић (1928) из Гнионе, болешљив и готово слеп човек. На дан своје славе Ђурђевдан, изгорео је у кући коју су запалили муслимани из суседних Поточара под командом Насера Орића. Радојкова супруга и мештани који су успели да се домогну оближње шуме, гледали су, беспомоћни, тај ужас.
Светло на деведесет пету
На промоцији књиге „Хроника нашег гробља“ у Архиву Војводине, Зоран Колунџија, власник ИК „Прометеј, казао је да књига представља огроман допринос истини о страдању нашег народа, те да је у припреми наставак у којем ће бити осветљени и догађаји у Сребреници из 1995. године. Проф. др Борис Стојковски указао је да већ готово шест векова (?) Срби обитавају на подручју Сребренице, а директор Архива др Небојша Кузмановић рекао је да методолошки приступ проф. Иванишевића може да послужи за наук новим генерацијама истраживача у борби против ревизионизма историје.
Нови Сад, Архив Војводине: Промоција к. „Хроника нашег гробља“ Миливоја Иванишевића (с лева надесно: Стојковски, Иванишевић, Колунџија и Кузмановић) Фото: Вечерње новости, Јованка Симић
Још на почетку рата у БиХ, видевши којом брзином се зло шири, са др Миланом Булајићем, оснивачем Музеја жртава геноцида и Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, Иванишевић је договорио да се лично посвети истраживању страдања Срба у БиХ. Сматрао је да се не сме дозволити да истина поново буде закопана као у Другом светском рату, те да ову нову страдалничку истину дугује свом народу и завичају, месту Грачаница под велелепном планином Озрен.
– У том рату у БиХ страдала је 31.000 српских цивила. Њих 80 одсто убијени су у својим селима, на имањима, у својим кућама. Преосталих 20 одсто умрли су у неком од многих муслиманских логора. У досијеу о Сарајеву нашао сам податак да је само у овом граду било 120 логора за Србе – каже саговорник Новости.
У целој Општини Сребреница 1993. само три српска села нису уништена. Страдао је 91 проценат живља, преостало је свега 900 људи. Беживотна тела лежала су на све стране. Најпре међународне мировне снаге нису дозволиле Иванишевићу и сарадницима приступ. Једна чланица амбасаде Јапана својим колима је лично долазила и возила српске истраживаче да виде трагове муслиманског нечовештва.
О злочинима су сведочили преживели из Милића, Сребренице, Лозница, Сикирића, Магашића, Јажестице, Загона, Брежана, Лозничке Ријеке, Кравица, Оправдића… Свака судбина тежа од оне претходне. Сведочили су и муслимани. Тако је Н. Мемишевић из Бљечеве испричао да је Горана, сина Боре Ранкића из Сребренице убио Сенад Голубовић из села Пале, а да је Сабрија Бабајић из Глогове, заједно са Салихом Омеровићем мртво тело Гораново прекрио сламом и запалио.
Братунац: Део српских жртава страдалих у с. Кравица у масакру Орићевих снага на Божић 1992. (7. јануар 1993) Фото: Хроника нашег гробља
У сребренички крај проф. Иванишевић вратио се поново 1995.године. Пришао му је млади српски војник и показао недалеко од станице полиције заклану жену. Била је то старица Ика Мирковић. Имала је преко 90 година и једва четрдесетак килограма. У Сребреници готово и није било живих Срба.
– Остали су ретки, само немоћни и уз њих чланови породице који су хтели да им помогну. И данас су ми те слике пред очима. У Сребреници ниједан муслимански цивил није убијен. А ово што се сада покушава, да се српском народу утисне геноцидни жиг, то је огроман апсурд – закључује Иванишевић.
Поносно професор упућује на рецензију коју је за његову књигу написао још 1993. године проф. др Дарко Танасковић, наводећи да је у савршеном злочину готово важније одузети жртви истину, него одузети јој живот. Против истине о злочинима над српским народом током 20. века скована је и у дело углавном доследно спровођена различитим разлозима „вишега реда“ оправдавана завера ћутања и прећуткивања.
– Истина је, срећом, спора али достижна као вода, она увек на крају нађе свој пут. Предуго чекање за једно поколење, а о појединачним животима да и не говоримо. Сведочанство „Хроника нашег гробља“ је окрепљујуће, истиносно врело моћних понорница које избијају на правом месту и пружају доказ против једне од највећих и најсрамнијих обмана нашег времена – нагласио је проф. Танасковић.
У избијање на површину српске истине и даље дубоко верује и проф. Миливоје Иванишевић.
Силовали Српкиње и снимали
По сведочењу проф. Иванишевића, у Сарајеву су највише страдале српске жене. Неки од логора у БиХ били су и јавне куће. Са некима од страдалих жена разговарао је на молбу Биљане Плавшић. Било је ту заточених професорки средњих школа које су мучили и силовали њихови бивши ђаци.
Најмонструозније је то што су мучења, убијања и силовања снимана на касете које су у то време биле веома на цени на сарајевском тржишту.
– Толико садиста и изопачених умова испливало је на површину тог рата, а уживање им је представљало слушање вриске и јечање жена и деце које су убијали – каже проф. Иванишевић.
Јованка СИМИЋ
Напомена:
Редактура и лектура текста Српски меморијал – а.м.
