Вечерње новости, 31. 7-1. 8. 2023, В. Голубовић, П. Павловић, Н. Нешић: ДЕВОЈКА ПОД ИМЕНОМ МИЛУН ПОСТАЈЕ БОМБАШ: У ратни списак уписана је као Милун Раденка Савић, добровољац из села Копривнице

Милунка Савић, слика намењена брату Милутину М. Арсићу Фото: Вечерње новости, из књиге „Милунка Савић Витез Карађорђеве звезде и Легије части“

На данашњи дан 1973. преминула је Милунка Савић. Хероина балканских и Првог светског рата, најодликованија жена у историји ратовања, једина жена (на свету) одликована француским Ратним крстом са златном палмом, уз две Легије части; британским Орденом светог Михаила и св. Ђорђа (витешког реда), руским одликовањем св. Ђорђа за војничке заслуге, и наравно, медаљом Обилића, две Карађођеве звезде с мачевима,.. Уз своју кћи, отхранила је још три усвојене девојчице, одшколовала тридесет двоје деце из завичајног Старог Раса, из Рашке, Јошаничке Бање и Каменице… Талентована ратница, храбар бомбаш, није се сналазила у цивилном животу. (Српски меморијал)

РАСПОЛОЖЕЊЕ које је владало у српском народу те 1912. године, пред избијање Првог балаканског рата, најсликовитије је описао Сотир Аранђеловић у својим „Успоменама“:

„Месец септембар почиње, и уместо да се по селима и грађанству воде разговори о прибављању летине, коју је донела 1912. година, да трговци воде рачуна о трговачким пословима и да чиновништво после летњих врућина прегне на интензивнији рад… оно се само воде разговори о наступајућем рату, о припремама за рат. Војници спремају одела, официри униформе, коњаници и коморџије коње и кола… никога нисам видео да је услед тога замишљен, туробан, зловољан”.

А у Копривници, Милунка Савић прикупљала је неопходне ствари, жељно ишчекујући дан када ће се придружити браниоцима земље. Добровољно ће у рат: „…спретна сам и снажна, спремна на све недаће”, пребирала је у мислима. Одлука је донесена, али како је остварити када у војску не примају жене. Смислила је: „…прерушићу се и пријавити као мушкарац”.

„Идем у рат, а како ћу у рат ако не научим да будем мушко. Није само то: Милунка, обуци мушке хаљине, ошишај косу, утегни сисе и ето, постала си мушко, него брале мој, морам вежбати говор и држање, јес’ држање… Ја, Милун Савић, стидљив момак, бићу стално на опрезу, да не изговорим право име кад ме питају”, причала је после рата Милунка.

КАДА је Турска 24. септембра 1912. године наредила мобилизацију својих 10 европских дивизија, па потом заробила транспорт артиљерије која је купљена у Француској, а путовала преко Солуна за Србију, и када су турске власти одбиле ултиматум балканских савезника од 13. октобра исте године, куцнуо је час да се крене у завршне припреме за рат.

Генерал Радомир Путник, начелник српског Генералштаба, 30. септембра 1912. године у 11 часова, поднео је краљу Петру I Карађорђевићу на потпис Указ о мобилизацији првог, другог и трећег позива. Објављен је рат Турској.

На све стране по градовима и селима изливало се велико народно родољубље, младићи и старији људи обучени у свечана одела, уз песму и игру, по групама су се кретали путевима Србије, да би што пре стигли у своје јединице. Полет и родољубље огледало се на све стране.Свет био је задивљен манифестацијама омлаине која је стизала на зборишта.

СТРАНИ дописници извештавали су свет о јединству и решености Србије да коначно рашчисти са турским вишевековним ропством. Један од њих овако је писао у својим новинама: „Видећи овај дубоки патриотизам и свету ватру која је букнула у свачијој души, постао сам свестан неминовности победе балканских савезника”.

Наоружање српске војске било је прилично слабо и застарело. Оперативна војска наоружана је брзометном пушком, док је трећи позив имао стару једнометну пушку „берданку”. Сви пукови првог и другог позива имали су по четири митраљеза и укупно 544 топа. Војници су углавном имали оскудну ратну опрему, а комора је имала претежно воловску вучу што је успоравало наступање дивизија на бојишту.

Већ првог и другог дана од објаве мобилизације пукови су били скоро попуњени. Поред обвезника на зборишта су стизали и непозвани, њих око 20.000 нераспоређених, који су тражили да буду у ратним јединицама. Од њих су формирани прекобројни пукови.

МЕЂУ непозванима, једна од првих жена била је Милунка Савић. Не постоје тачно записани подаци када се и где Милунка као добровољка пријавила војним властима. У романсираној биографији Милунке Савић „Девојка из долине јоргована“, ауторке Јасмине Лазаревић, наводи се:

„У општем метежу, стасити момак стигао је на капију једног од места за прикупљање добровољаца за рат.

– Помоз Бог, људи!

– Бог ти помогао, сине!

– Дођох, да ме упишете у четнике.

– Велиш, да те упишемо – понови војвода Живко Гвоздић.

– Јест’, војводо, да ме упишете. Хоћу с вама да се борим.

Примљена је и у ратни евиденциони списак уписана као Милун Раденка Савић, добровољац из села Копривнице, Ковачи, Јошаничка бања, Рашки округ”.

МИЛУНКА Савић, једра чобаница са падина Копаоника, заведена у ратне спискове као Милун у сваки окршај улазила је смело, али увек са зебњом да се њено девојаштво не открије, јер се жене, до тада, нису примале у ратни строј. Молила је Бога да рањавање не наруши њену тајну и да је не врате кући.

Извори који су доступни тврде да је Милунка ратујући стигла чак до Скадра, борећи се против турске војске. Овај податак наводи на закључак да је одред у чијем се саставу борила Милунка (Милун) Савић био у саставу Треће српске армије под командом генерала Божидара Јанковића, која је имала ратни задатак ослобађање Косова и Метохије.

Први балкански рат окончан је победом српске Прве армије у Кумановској бици. Србија и остале три државе на Балкану – Црна Гора, Грчка и Бугарска, победиле су османлијског поробљивача чиме је прекинута дуга турска историја у Европи. После заузећа Куманова, Битоља, Солуна, Лиле Бургаса, Једрена и других градова, у Лондону је 30. маја 1913. године потписан мировни уговор. Тим уговором, на чије је потписивање Турска била принуђена, спречен је продор Аустроугарске према Солуну.

ЖЕЛЕЛА је Милунка Савић да у Копривници мирно да настави живот, оснује породицу и скући нови дом. Хтела је она, али судбина није. Стварност је кренула другим током. Пошто Лондонским уговором нису била потпуно разрешена сва спорна питања међу балканским савезницима, дошло је до спора између Србије и Бугарске око поделе ослобођених територија, због чега се Балкански савез убрзо распао. Спор је прерастао у међусобни обрачун: 1913. године започео је Други балкански рат.

На реци Брегалници током јуна 1913. године трајала је крвава битка чији је улог била читава Македонија и победа у Другом балканском рату. Дринска дивизија нашла се у средишту напада и с тешким губицима држала је положај. Међу првима у помоћ је ренуо Други топлички пешадијски пук „Књаз Михаило”. Пред полазак, командант батаљона, Јордан Миловановић одржао је говор својим војницима: „Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице и Косанчића, будите хероји какви бесте на Битољу. Пут за Прокупље, моји соколови, води преко Софије. За мном, напред!”

Војници су уз песму кренули за својим командантом. Пуковски свештеник пророчки је приметио: „С песмом у смрт иду. Ова војска мора победити!”

Милунка Савић, сада већ са искуством ратника, као бомбаш, у многим борбеним акцијама, смело је јуришала и прецизно погађала циљ. Из борбе је изашла са чином резервног каплара српске војске. Убрзо је завршен Други балкански рат и Милунка се вратила у своје орлово гнездо – Копривницу.

ДОСТОЈНИ ПРЕДАКА

МЛАДИЋИ из Топлице, 1. јула 1913. године, својим херојством кроз куршуме и огањ, стекли су право да једини међу сто пешадијских и артиљеријских пукова у српској војсци понесу име Гвоздени пук. У току Брегалничке битке пук је изгубио команданта, све команданте батаљона и командире чета као и половину људства. Из пакла битке Топличани су изашли овенчани славом првих међу једнакима, најхрабрији међу херојима.