Вечерње новости, 6. 8. 2023, В. Голубовић, П. Павловић, Н. Нешић: На Виду, острву смрти Срби се у коло хватају – После Албанске голготе на Виду се умирало без хлеба [из Архиве]

Милунка Савић: Неустрашиви бомбаш Гвозденог пука Фото: Вечерње новости, „Милунка Савић Витез Карађорђеве звезде и Легије части“

ВЕШТО маневришући снагама по унутрашњим операцијским правцима, српска војска је, предвођена даровитим командантима и надахнута великим патриотизмом, повлачећи се постепено с положаја на положај, издржала у даноноћним крвавим борбама не 20 дана већ пуна два месеца како би обезбедила време и простор за пристизање и развој најављених савезничких појачања преко Солуна. Ти огромни напори били су узалудни, јер савезници нису одржали своје обећање. После се умирало с хлебом…

Због тога је српска Влада, у пуној сагласности са Врховном командом на ванредној седници у Рашкој, 4. новембра 1915. године одлучила „да се безусловно мора остати уз наше досадашње савезнике, но и саму независност и опстанак земље”.

Пошто пробој преко Качаника, средином новембра, ради спајања са савезничким снагама у јужној Македонији и базом у Солуну, није успео, Врховна команда је, у складу са владином одлуком донетом на седници у Рашкој, 25. новембра 1915. године, издала наредбу о повлачењу целокупне војске преко Албаније и Црне Горе на Јадранско приморје, где је очекивано да ће је прихватити и помоћи савезници.

У образложењу те наредбе каже се да се Врховна команда одлучила на то тешко повлачење због тога што би „капитулација била најгоре решење, јер се њоме губи држава, а наши савезници би нас сасвим напустили, и онда не би имао ко о нама да води рачуна, да нас снабдева новцем, оружјем и свим потребама, нити да заступају наше интересе”. Повлачење оставља перспективу да се отаџбина, уз савезничку помоћ, поново ослободи и увећа. Српска војска ће, каже се даље у тој наредби, после снабдевања и реорганизације поново „представљати једну чињеницу, са којом ће наши савезници морати рачунати”, јер ће држава сачувати своје биће и наставити континуитет. Она ће и „даље постојати, иако на туђем земљишту, док год је ту владалац, влада и војска, па ма колика њена јачина била”. Време је убрзо показало колико су та предвиђања била далековида…

МИЛУНКА Савић је после исцрпљујућег марша смрти кроз албанске гудуре стигла прво на грчко острво Видо, а затим на Крф. Са Крфа, рањена Милунка одлази на лечење у савезничку болницу у Бизерту.

О људском страдању и очајничком преласку преко Албаније, сведочила је Милунка:

„Личила сам на авет. Боже, докле више! Свуда само умирање!

И на савезничким лађама се умирало. И на Крфу. И на Виду, том острву смрти. Умирало се без хлеба. После се умирало с хлебом… Један веселник, који данима није видео хлеб, најзад је имао требовање за таин. Није могао ни да се радује. Ипак, узео је још једно требовање из џепа свог умрлог друга… Узео је, тако, два хлеба и некако добауљао до своје постеље. Легао је и умро гладан између два хлеба…

На Виду, усред умирања – музика! Боже! Не сањам, музика стварно свира. Наша музика!

Весник наде и радости! Ослушкујем: музика свира нашу народну химну. Свира музика, а војници шапућу: ’Боже правде, Ти што спасе од пропасти досад нас. Чуј и одсад наше гласе, и одсад нам буди спас…’

Надошла у мени снага, усправила сам се, гледам небо, хтела бих да викнем: хвала Ти, Боже, хвала Ти на овом величанственом дару, на овом призору… Српско племе није изгинуло, не да се Србија, њена деца, ево, на овом острву смрти и у коло се хватају…”

ОПЕРАЦИЈСКИ план борбених дејстава генерала Мориса Сараја, команданта савезничких снага на Солунском фронту није се могао реализовати због широко постављеног фронта и угрожености оба крила.

На новом састанку савезничких команданата у Солуну, усвојен је измењени план према коме је предвиђена дефанзива на Струми, демонстративна офанзива у долини Вардара и противофанзива на левом крилу, где се налазила српска војска. У том циљу, фронт српске војске је знатно скраћен: Прва армија је пребачена са десног на лево крило, где је западни део фронта посела Трећа армија. У то време за команданта Прве армије поново је постављен војвода Живојин Мишић, док је пуковник Милош Васић примио дужност команданта Треће армије, која је између Прве и Друге армије образовала центар српског распореда. На левом крилу српске војске образована је јака маневарска група (две француске дивизије и једна руска бригада). За извршење противофанзиве одређене су српска Прва и Трећа армија, које су имале задатак да надиру правцем Горничево-Битољ.

Топлички гвоздени пук у саставу Моравске дивизије распоређен је на безименом вису северно од села Горничева. После лечења и опоравка од ратних рана, и кратког боравка у Француској у Марсељу, Милунка Савић вратила се у борбени строј на чело свог јуришног одељења.

САВЕЗНИЧКА противофанзива почела је 12. септембра 1916. године. После оштрих тродневних борби, српске трупе су пробиле бугарски фронт код Горничева и одбациле непријатеља преко реке Брод, запленивши притом седам пољских батерија и велике количине друге ратне опреме.

Велики успех српске војске није био искоришћен због спорости француске и руске армије, која је јако заостајала, тако да су се Срби, којима је услед тога стално био угрожен леви бок, морали заустављати испред снажне планинске греде Савичка коса-Старков гроб-Кајмакчалан, на којој су Бугари успели да поново стабилизују свој фронт, јер су ту већ имали припремљене положаје.

Успех српске војске у бици код Горничева изазвао је, међутим, забринутост и трвење између немачких и бугарских штабова. Сваљујући кривицу за пораз бугарских трупа на бугарско командовање, Немци су изнудили замену армијских штабова, тако што је штаб немачке 11. армије (генерал Винклер) преузео команду на битољском фронту, а штаб бугарске Прве армије (генерал Бојаџијев) у долини Вардара.

У СВИМ борбама код Горничева у луку Црне реке и Кајмакчалана учествовала је и Милунка Савић. Наредбом команданта армије унапређена у чин пешадијског наредника и постављена за командира јуришног вода. Командовала је јединицом прекаљених ратника.

Српска војска поносила се Милунком Савић.

У једном од ратних извештаја је записано: „У свим борбама Милунка Савић је била неустрашива. Безбројни су њени подвизи који се граниче са невероватним. Знала је да искористи прави тренутак за напад. Неприметно би допузала до непријатељских ровова и земуница и са неколико брзо и прецизно бачених ручних бомби уракљила непријатељске војнике и присилила их на предају. На Солунском фронту, у једном препаду, заробила је четрдесет три, а у другом шездесет бугарских војника. Све је сама радила: заробљавала, разоружавала и спроводила до штаба пука. Непријатељски војници били су веома изненађени када су дознали да их је жена заробила“.

Један бугарски поручник је у штабу пука плакао као мало дете: „Ја сам активни официр. Када се рат заврши, мене више неће примити у војску ако дознају да ме је једна жена заробила”.

БОМБАШ И ЈУРИШНИК

МИЛУНКА Савић, бомбаш и јуришник у саставу Топличког гвозденог пука, учествовала је у борбама на Солунском фронту.

Реконструција њеног борбеног пута од 1916. до 1918. године када је пробијен Солунски фронт, још увек је непотпуна јер нема поузданих података, сем разних написа послератних аутора који су описивали важне детаље на основу њених послератних прича и из других извора. Међутим, званична историјска истина казује да је Милунка Савић била део борбеног строја који је водио тешке и исцрпљујуће борбе током Солунског фронта.

 
Др Видоје Голубовић, др Предраг Павловић, Новица Нешић