Вечерње новости, РТВ, Танјуг, Срна, 6. 4. 2024, Ни након 32 године нико није одговарао за голготу купрешких Срба

Поновни напад хрватских паравојних јединица на Купрес 1992, после 50 година Фото: СРНА

Навршиле су се 32 године од како су хрватске јединице, састављене од припадника Збора народне гарде, Хрватских одбрамбених снага и Хрватског вијећа одбране, 3. априла 1992. напале српска села на купрешкој висоравни у југозападној БиХ, а за голготу, убиства и мучења Срба још нико није одговарао.

Документационо-информациони центар „Веритас“ саопштио је да за голготу купрешких Срба, иако се знају имена свих жртава и више од 100 учесника у њиховом страдању, још нико није одговарао.

У саопштењу се наводи да су хрватске снаге брзо напредовале, јер са српске стране није ни било организоване одбране.

Бројчано надмоћнији, боље наоружани и са искуством из рата у Хрватској, до 6. априла заузели су сва српска села, укључујући и општински центар градић Купрес.

За неколико дана хрватска војска убила је 54 српска цивила и територијалца, а око 150 одвела у логоре у западној Херцеговини и Хрватској у којима су прошли праву голготу.

Припадници ових хрватских формација су 6. априла у ресторану фирме „Квалитет“ у Купресу окупили шездесетак територијалаца и цивила и одмах по предаји, пред осталим заробљеницима, убили Стеву Лугоњу (26) и Драгана Челебића (26).

Наредног јутра, хрватски војници су заробљене Србе, полуголе, по снијегу и хладноћи, тјерали пјешице према 23 километра удаљеној Шујици и на том путу из ватреног оружја ликвидирали Жарка Живанића (46).

Од Шуице су их истог дана камионом превозили до Сплита и успут их физички и психички жестоко малтретирали, а по доласку у Сплит један хрватски војник је, ничим изазван, палицом ударио Петра Спрему (47), који је од ударца пао и ударио главом о ивичњак, због чега му је пјена ударила на уста.

У Сплиту су их заточили у злогласни логор „Лора“, а са њима је био и Петар Спремо који је неколико дана касније, од задобијених повреда, преминуо у затвору.

Ту су затекли десетак комшија заробљених у Доњем Маловану и још неке Србе из Пребиловаца и Мостара.

У „Лори“ је услиједио наставак мучења, спајање на индукторску струју пољског телефона, „самоударање“ главом у зид, међусобно ударање заробљеника…

Након шест дана проведених у „Лори“ камионима их довозе у Задар, гдје их раздвајају у двије групе, а понављају се већ виђени „третмани“ из „Лоре“.

Након два дана проведена у Задру, поново их товаре у камионе, с тим да су претходно издвојили осморицу Срба – браћу Љупка (51) и Ратка Милића (54), Спасоја Канлића (35), Славка Драгољевића (46), Душана Никића (41), Мирка Чивчића (30), Душана Милишића (33) и Јову Марића (49).

Остале довозе у Еминово село код Дувна, гдје су поново доживљавали малтретирања и иживљавања.

Након два дана одвозе их у Вргорац, при чему су опет издвојили осам Срба – браћу Драгана (32) и Миливоја (38) Машића, браћу Радована (40) и Марка Машића (41), те Ратка Лугоњу (30), Ђоку Марића (60), Николу (35) и Душана (27) Дувњака.

У Вргорцу су услиједила малтретирања као и на предходним локацијама.

Од батина је у ћелији умро Миле Спремо звани Мигац (47) којег су логораши морали покопати у оближњем каменолому.

Након шест дана проведених у Вргорцу, преживјеле заробљенике одвозе у Љубушки, гдје остају још двадесетак дана и гдје су опет изложени мучењу као у претходним логорима.

Дана 14. маја 1992. године доводе их у Житнић код Дрниша, гдје је извршена размјена, тако да је на носилима размијењен и Стојан Зубић (67) који је трећи дан по размјени, од задобијених повреда, умро у книнској болници.

Купрешки свештеник Зоран Перковић (33), који је заробљен са осталим Купрешацима и један од најжешће малтретираних, размијењен је на истом мјесту девет дана раније, а на размјену је дошао са осам сломњених ребара.

Посмртни остаци двојице Спрема предати су српској страни у новембру 1993. године, а од 16 Срба издвојених у Задру и Еминову селу, до данас нема ни трага ни гласа.

Од оних који су преживјели голготу хрватских и херцеговачких казамата, многи су у међувремену помрли, а они који су још живи, осакаћени су и физички и душевно.

Од око 5.000 Срба, према попису из 1991. године, на Купрешкој висоравни их сада живи 500 до 600.