Вељко Ђурић Мишина: Дуг пут до меморијала

Вечерње новости | 19. август 2015.

Вељко Ђурић Мишина, в. д. директора Музеја жртава геноцида

Пут до меморијала о српским жртвама у ХХ веку води од Музеја жртава геноцида. Музеј се најчешће помене узгредно када се говори о меморијализацији Старог сајмишта

Мало је познато да у Београду већ две деценије постоји Музеј жртава геноцида. Створен је ради трајног сећања на жртве геноцида првенствено над Србима, потом над Јеврејима, Ромима и припадницима других народа и националних мањина у некадашњој Југославији. Посао се обавља прикупљањем, обрадом и презентацијом музејског, архивског и других врста материјала који чине једну музејску установу. Музеј нема изложбени простор, па своје изложбе поставља у сродним институцијама или на отвореном простору.

Највише пажње радници Музеја жртава геноцида посветили су истраживању српског страдања у Другом светском рату и то, поред осталог, показали низом изложби, књига и монографија.

С обзиром на име и садржај истраживања јасно је зашто Музеј нема богате збирке тродимензионалног музејског материјала. Додуше, има оно што би се могло назвати Документационим центром. Наиме, Музеј чува (у дигиталној форми) више од 200.000 фотографија, више од 100.000 докумената, десетак личних фондова и библиотеку са више од 5.000 наслова.

Музеј се најчешће помене узгредно када се говори о меморијализацији Старог сајмишта. План о Старом сајмишту Музеј је поновио пре више од две године нагласивши да најпре треба донети закон о Меморијалном комплексу Старо сајмиште, потом приступити стварању услова за Музеј, Архив, Библиотеку, Институт за истраживање геноцида и Образовни центар.

На овом месту треба поменути и некадашњу иницијативу о меморијализацији коју је покренула медијска кућа Б 92, али је све остало само на томе. Додуше, остао је и траг о намерном забораву српских жртава у некадашњем логору форсирањем нечега уопштеног и неутралног.

Постојала је и једна комисија Скупштине града Београда, али она никада јавно није саопштила своје предлоге!

Колико ми је познато, интересовање градских власти за Старо сајмиште уследило је тек после интервенције Израела и Јеврејске заједнице у Београду па је, у другој половини прошле године, формирана нова комисија чији је задатак био да сачини предлог меморијализације.

Одлука о новој комисији је после неколико дана, на интервенцију моћника из (не)владиног сектора, поништена. Рашомонијада је окончана формирањем нове комисије на челу са епископом Јованом Ћулибрком (који је иначе и председник Управног одбора Музеја жртава геноцида и нарочите комисије Сабора Српске православне цркве за Јасеновац). Његовим постављењем су покренуте конкретне акције (припрема закона о Меморијалном комплексу, почетак процеса оспособљавања Куле и других објеката, увођење у процес др Ефраима Зурофа, директора Центра „Симон Визентал“ из Јерусалима…).

У јавности се већ годинама помиње потреба стварања једног посебног меморијала који би требало да покаже српско страдање током 20. века. Први који је дао идеју и то пре седам-осам година обзнанио на једном интернет-порталу био је Владан Вукосављевић, садашњи секретар за културу Београда. Идеју је група угледних Срба окупљених у „Друштво за подизање меморијалног центра српским жртвама геноцида“ (академик Василије Крестић, дипломате Живорад и Владислав Јовановић, публициста Миливоје Иванишевић и други) донекле конкретизовала, разрадила програм…

Средином јула ове године на интернету је „осванула“ вест о Драгану Ђоговићу, богатом Србину, филантропу, хуманисти… који намерава да формира фондацију за изградњу Музеја геноцида над српским народом.

Крајем јула Ненад Поповић, бизнисмен и политичар, обзнанио је своју иницијативу за изградњу „Меморијалног комплекса српских жртава геноцида“. Поповић је предложио стварање „комплекса који ће чинити музеј геноцида, архиве, споменици, едукативни центри са мултимедијалним садржајима, изложбени простор“, наведено према интернет-сајту СНП. Без жеље да нешто више коментаришем, морам да констатујем да ни назив није довољно јасан јер је двосмислен.

Да сам циник, питао бих Ђоговића и Поповића када су последњи пут били на некој од изложби или када су последњи пут прочитали неку књигу са тематиком из историје.

Као професионални музеалац, са искуством од готово две деценије, добро знам пут стварања једног музеја, од идеје до сталне поставке. Стога одговорно тврдим да поменути предлози Ђоговића и Поповића могу само да се квалификују као лична и политичка промоција. Не спорим ничије предлоге, спорим разлоге и намере. Уосталом, да се подсетимо.

Пут од идеје до отварања меморијала је веома компликован и дугачак: предлог о оснивању и изградњи нове институције Народној скупштини, формирање посебне комисије за оцену предлога, предлог закона о оснивању нове институције, јавна расправа, консултовање историчара и других стручњака, усвајање закона о оснивању, обезбеђење финансија, формирање нарочитог одбора који ће водити пројекат, избор локације, конкурс за идејно решење, конкурс за извођача радова, изградња, формирање радне групе за израду концепције, припрема сталне поставке… и свечано отварање. И све то за само пет-шест година!

Пут до меморијала о жртвама српског народа у 20. веку, ипак, води од Музеја жртава геноцида и Старог сајмишта.