Вести, 12.8.2016, Заборав пут у нова страдања

Александар Матановић Фото: Вести, В. Секулић

Последњих недеља у листу „Политика“ води се жучна полемика између челних људи Српског меморијала и в. д. директора Музеја жртава геноцида у Београду Вељка Ђурића Мишине о потреби да Србија добије место за имена свих српских жртава у 20. веку.

Један од актера те преписке, иницијатор и председник Скупштине Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку, прослављени српски шахиста Александар Матановић у разговору за „Вести“ каже да је и сам збуњен Ђурићевим иступом.

Идеја о изградњи Српског меморијала добила је најширу подршку, али су се појавили и противници?

– Да су за ових двадесетак година урадили барем нешто, не бисмо имали ни „бљескове“ ни „олује“, ни враћање усташког завета „Србе на врбе“. Неки очито нису свесни да ова генерација Срба има избор: или да гради Српски меморијал, или да сади врбе.

Ипак, и без тих противника негде „шкрипи“ у том науму?

– Два пута смо разговарали са председником Србије, више пута са патријархом, као и са многим личностима из јавног живота. Сви се слажу да је то што радимо исправно. Али, упркос бројним покушајима, никако не можемо да од Скупштине града Београда да добијемо локацију за Меморијал.

Булајићева архива

 

Наводно је тек 20 одсто српских жртава пописано?

 

– Нажалост је тако. Покојни академик Милан Булајић је почео да прикупља ту грађу и помиње се да је скупио око 300.000 имена, али у она давна времена је процењено да такви подаци нарушавају братство и јединство. Булајић је умро, а нико не зна где је та његова архива. Отуда та имена морају поново да се сакупе.

 

Можда зато што би пројекат пуно коштао?

– Наша је идеја да то не буде пројекат државе, већ целог српског народа, и из матице и из расејања. Контактирали су нас многи људи, посебно из дијаспоре са жељом да помогну. Недавно ме је звао човек из Шведске који је спреман да за изградњу Меморијала поклони 50.000 евра.

Где је онда запело ако новац није проблем?

– Изградња Српског меморијала нема везе с политичким странкама или идеологијом. Суштина је да Срби не забораве своје жртве. Политика заснована на принципу „не таласај“ показала се погрешном јер је произвела „таласања“ не само у Хрватској, већ у региону.

Да ли Српски меморијал може да наруши односе са суседима?

– Јад Вашем није угрозио односе Израела и Немачке, већ је постао препрека антисемитизма ма где био. Јевреји нису Јад Вашем направили ни у Аушвицу, ни у другом конц логору, већ у главном граду Израела. Ни Српски меморијал не треба да се гради у Јасеновцу, Јадовну или другом стратишту, већ у главном граду Србије. Једино тако би свет сазнао шта се Србима догађало, посебно у 20. веку.

Пукао му филм због Готовине

 

Мало је познато да је идеја о Српском меморијалу ваша?

 

– Када су генерали Готовина и Маркач ослобођени у Хагу, мени је пукао филм. Био сам као човек поражен међународном правдом. Никада се нисам бавио политиком, отишао сам код Владислава Јовановића, некадашњег југословенског министра спољних послова и рекао му да треба да учинимо исто оно што и Јевреји, наш Јад Вашем. Тако је почело.

На који начин?

– Два пута сам био у Јерусалиму, а оба пута су ми саветовали да посетим Јад Вашем. Сваки странац који дође у Израел добија исти савет. И тако деценијама. То је „рецепт“. Ко год дође у Београд, биће му скренута пажња да би било добро да посети наш Јад Вашем, односно Српски меморијал. Да смо тако поступали, истина о српском страдању би се већ раширила светом, а не би се у исту раван стављали Јасеновац и Јадовно са Блајбургом.

Има ли помака у прикупљању имена жртава?

– Недавно смо се договорили са патријархом да се на нивоу свих епархија СПЦ почне са прикупљањем података. То је обиман посао, али га морамо почети и завршити. Већ нам се јављају многи потомци оних који су страдали, нуде и шаљу документа.

Ђ. Баровић – Вести