Вести, 28.1.2020, Иванишевић: Мучилиште за 600 душа

Миливоје Иванишевић Фото: МОНДО/Георги Митев Шантек

Срби из Републике Српске, али и дијаспоре у понедељак су паљењем свећа и тужним сећањем обележили 24. годишњицу од затварања једног од највећих и најзлогласнијих логора за Србе током последњег рата у Босни.  Логор Силос у Тарчину био је један од укупно 126 места где су затварани Срби из Сарајева. Кроз њега је је прошло око 600 цивила, а 24 убијено или није преживело најстрашније тортуре.

Ово је, иначе, једини казамат који је несметано радио чак два месеца пошто је у Дејтону 1995. постигнут мировни споразум којим је окончан крвави рат. Миливоје Иванишевић, оснивач и председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку, до сада је објавио више десетина књига о злочинима над Србима у последњем рату у Босни. У једној од последњих „Геноцид над Србима у Сарајеву 1992-1995: Сведочења преживелих логораша“ детаљно се бави ратним злочинима у Силосу.

– За смештај похапшених Срба искоришћен је стари објекат подигнут за војне потребе по руском узору непосредно после Другог светског рата, намењен складиштењу и чувању житарица.

Четвртасте бетонске просторије за смештај житарица, висине око пет метара и без плафона и осветљења, претворене су у затворске ћелије у које је смештано по више десетина затвореника. Затвореници су спавали на бетону. Тортуру и глад најтеже су подносили малолетници и старе особе. Нужду су вршили у просторијама у којима су и спавали.

Ту су дневно добијали мало парче хлеба и један крајње оскудан оброк, од неколико кашика неке чорбе. Понекад данима ни то. Чешће од хране стизале су батине, немилосрдна премлаћивања која су се окончавала сакаћењем затвореника који је био предмет „обраде“ – истиче Иванишевић и додаје да су заточеници исцрпљивани на све могуће начине – прекомерним физичким радом, хладноћом, тортуром, свим врстама психичког злостављања, ускраћивањем хране, воде…

Понекада су ћелије личиле на клаонице, закључује Иванишевић.

Живот у паклу

Славко Јовичић Славуј, у више наврата је, све док није пао у постељу тешко болестан, говорио за „Вести“ о свему ономе што је преживео током 1.334 дана проведена у више логора:

„Муслимански концентрациони логор смрти Силос је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и коришћени само да раде најтеже послове потребне за муслиманску војску на првим борбеним линијама и у живим штитовима. Нико вас ту није гледао као човека, већ као најобичнију животињу и само као статистички број без људских карактеристика и особина…“

Затворено 11 жена

Кроз логор Силос је прошло и 11 жена. Међу њима и Радојка Пандуревић.

– Не могу више, ни физички ни психички, да подносим сећање на оно што сам тамо преживела. Боли свако подсећање на тих 1.339 логорских дана које сам, као и осталих 500 Срба, преживела ни крива ни дужна, само зато што сам Српкиња – испричала је као сведок на суђењу оптуженима за ратне злочине.

Након шест година суђења, Суд БиХ је у јулу 2018. осудио осморицу оптужених на укупно 60 година затвора за злочине почињене у Силосу, касарни Крупа и Основној школи „9. мај“.

Ђ. Баровић – Вести