Вести Онлајн, 6. 1. 2022, Сваки Божић доноси бол

Парастос у Кравици Фото: Хаџи Марко Вујичић, Вести Онлајн

Нема у том селу куће која није завијена у црно! У само једном дану, за најрадоснији хришћански празник, муслимани су све побили, чак и домаће животиње. Оно што нису могли да сатру покрали су или запалили.

Ово је тужна слика из рата у Босни која ни данас не бледи код малобројних мештана Кравица код Братунца, где су 7. јануара 1993. године на Божић, борбене групе Армије БиХ предвођене Насером Орићем заузеле село и убиле 49 мештана, махом цивила. Парастосом у обновљеној Цркви Петра и Павла, а затим и полагањем венаца испред споменика, обележено је 29 година од једног од највећих масакара последњег рата у Босни.

– Кажу да време лечи све, али тога нема у Кравици. Сумњам да ће сећања да избледе. Али, много више боли чињеница да нико за овај злочин није одговарао, а масакр у нашем месту имао је све облике геноцида. Побијено је све што је дисало – прича Ненад Миловчевић, председник Месне заједнице и објашњава да је село до рата бројало 3.000 становника, а да их је сада тек око 300.

Радмила Николић сада има 68 година и дочекује нас испред своје куће у центру села.

– Како се пробудим на Божић тако ми нешто застане у грлу, заплачем. И тако већ 29 година, као да тај дан никада није прошао – прича Радмила.

 
С децом у збег

Тог 7. јануара са децом је дошла из Милића како би брату Радомиру дала 40 дана.

– Ујутро, као да смо се нашли у гротлу пакла. Већ је око пола шест почело да се пуца, грмело је од детонација. Зграбила сам децу и кренула у збег, а мушке главе су остале да нам штите одступницу – прича Радмила.

У том муслиманском нападу страдали су јој супруг, брат, отац… Готово пола фамилије!

– Зна се добро ко је напао, знају се и имена тих људи. Те бивше комшије срећем по Братунцу. Окрећу главу од мене. Окрећем и ја. И даље верујем да ће одговорне стићи рука правде. Ако не земаљска, мора она друга, Божја – вели огорчено Радмила.

Нема живота у мржњи

Њен син је добио име по стрицу, Радомиру. Отац му је погинуо на положајима око Братунца када је имао само две године. Данас овај младић има 28 година и камионџија је у Словенији. Радмила каже да и поред свега не мрзи никога.

– Не можеш провести живот у мржњи. Са Бошњацима овде у Босни и горе у Словенији ретко причамо о рату – каже нам Радмила.

Кућа Крсте Јовановића (72) једна од најближих цркви, али и некадашњим положајима одакле се Кравица бранила.

– Напали су из више праваца. Нас је било око 300, а њих 3.000. Положај код цркве нису успели да пробију, већ смо се повукли када је и последњи цивил напустио село. Када смо после два месеца вратили Кравицу затекли смо све срушено и спаљено. Ја сам у својој кући пронашао оца Рају, имао је 80 година. Убијен је са Васом Николићем који је био 1919. годиште. Тела су раскомадале животиње. Убијени су само зато што нису хтели да напусте своје куће. Коме су старци сметали? – пита се Крсто.

Небрига за борце

Крсто Јовановић после рата проглашен је за војног инвалида. За 43 месеца колико је укупно провео у рову данас добија 72 (36 евра) конвертибилне марке месечно.

– То му је две и по мараке дневно. Толико сам ваљда заслужио од ове државе – каже огорчено Крсто, а није једини који се жали на однос РС према онима који су је бранили.

Деце све мање

У Основној школи у Кравицама данас је тек 68 малишана од првог до деветог разреда, а некада их је било 700.

– Ове године смо имали осморо првака. Нажалост, сваке године их је све мање. Учимо децу о ономе што се догађало у рату, посебно о крвавом Божићу 1993, али не да мрзе, већ да се сећају – прича директор Станко Толић.

 
Све спалили и опљачкали

Последњих 12 година Живко Илић (46) живи и ради Француској, у градићу Мило. У рату су му погинули отац Вукота и мноштво комшија и пријатеља. Сваког Божића је у родном месту.

– Морамо да се сећамо. Имао сам само 17 година када сам морао да узмем пушку да бих бранио кућу и комшије. Тако је било и на крвави Божић. Мој отац је погинуо 13. марта, када смо ослобађали Кравицу. Заједно смо учествовали у борбама. У селу сам затекао све попаљено и попљачкано. Наше куће више није било. Убили су нам и куче, шта им је оно сметало. Не може то време да залечи – каже Живко Илић.

 
Остало 101 сироче

Бранимир Којић, председник Удружења породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице каже да је Кравица само једно од места српске голготе и тачака на мапи “црних марама” у Подрињу, где је укупно убијено 3.267 Срба.

– Широм света Срби православци дочекују Нову годину, Божић. Људи путују, друже се, а код нас се у ово доба одлази на гробља. Ми се радујемо рођењу Христовом и тугујемо за својим ближњим.

То је био класичан пример етничког чишћења јер је побијено 49 људи, запаљено 688 кућа, а 101 дете остало је без једног или оба родитеља. Житељи Кравице ништа боље нису прошли ни у Другом светском рату. Тада је убијено 585 мештана, од чега 168 деце, 205 жена, 65 стараца. У Јасеновац је послато њих 21 и више се нису вратили – подсећа Којић.

Објашњава да је у Кравици на Божић 1993. године најмлађа жртва имала само четири године, а најстарија Мара Божић 89. Била је непокретна и Орићеве хорде су је запалиле у кући.

– Сви елементи геноцида су присутни, али Запад окреће главу од тога – истиче Бранислав Којић ком је током рата у Босни побијено око 40 чланова уже и шири породице.

Каже Којић, опростио је, али никада неће заборавити.

Политичари нас заборавили

Кристини Николић (72) супруг Милован је убијен док је бранио село тог Божића.

– За ових 29 година нико од политичара на власти није нас барем позвао, да пита како смо. Наша кућа је била сравњена до темеља. Доделили су неку помоћ, али је не би обновили да ми син није узео кредит – каже Кристина.

Један од двојице синова, Младен Николић (40), завршио је Грађевински факултет и као дете палог борца није могао да нађе посао у струци.

– Стално су нешто обећавали, увек највише на Божић, али ништа од тога. Док је брат студирао ја сам га помагао и затим он мене. Ни марке од државе нисам добио за стипендију или нешто друго – прича Младен.

Унакажене жртве оставили зверима

У књизи Масовни злочини 1992-1995. Института за истраживање српских страдања у 20. веку наводи се да је у масакру Срба на Божић убијено највише цивила.

“Том приликом су страдала сва кравичка српска насеља и убијени многи мештани из тих села. Оскрнављена је и опљачкана српска православна црква. Тела већине страдалника из тог напада проналажена су, смрзнута, по околним шумама и јаругама и извлачена током целе зиме. Сељане нико није помицао, остављени су да труну, нико се није обазирао на унакажене лешеве који су лежали око пута и између кућа. Данима после напада жене и мушкарци из Сребренице и Церске враћали су се у Кравицу, носећи све што се могло употребити.

Званична сахрана жртава кравичке трагедије обављена је знатно касније, после ослобађања овог подручја и повратка Срба у Кравицу и остала села овог краја. Срби су се вратили у Кравицу тек 16. марта 1993, а до тада су коначно прикупљена и тела многих недужних кравичких жртава. Сахрањени су 22. марта 1993. на српском братуначком гробљу”, наводи се у овом документу.

 
Ђорђе Баровић – Вести