Жртве усташа имају право на име

Вечерње новости | В. ТАЛОВИЋ | 13. фебруар 2013.

Подигнимо споменик свим страдалницима усташког геноцида, од Јасеновца до “Олује” (3):

• Матија Бећковић: Ако споменика не буде било, тврдиће да није било ни геноцида.
• Саво Штрбац: Преко својих мртвих предака знамо ко смо, шта смо и одакле смо

„Раскужна постаја Загреб“: Српчићи из хрватског логора Јастребарско из система логора Јасеновац Фото: Архив Републике Српске, Збирка „Концентрациони логор Јасеновац“ – V дио: Дјеца у логору

ПРЕВИШЕ смо закаснили са спомеником жртвама геноцида, па сад испада као да смо то видели од других и хоћемо да им се придружимо. Док смо се ми двоумили, други су подизали споменике жртвама геноциода који су наводно починили Срби (уз певање песама „Нема врба колко има Срба, нема везе добре су и брезе„) – каже за „Новости“ академик Матија Бећковић.

Он подржава идеју нашег прослављеног шахисте Александра Матановића и акцију „Новости“ за подизање споменика свим жртвама геноцида, али упозорава да је код нас „пола века, на неки начин, жртва геноцида био сам појам геноцид“:

– Ту су страдали и музеји геноцида и затирана стратишта и каштиговане личности које су покушавале да говоре истину о геноциду. Геноцид је реч која се ретко употребљавала. Избегавало се да се помене без великог оправдања. Све у страху да ће бити нових геноцида. Ипак, знало се који су народи били жртве геноцида, а сада за ту „титулу“ конкуришу сви. То је постао једини начин да се сви нађу у центру пажње. Да Јасеновац није уписан поред вечне ватре у Јад Вашему, бојим се да би био избрисан са наше мапе. И, да не би Визентала тешко да би реч неког Србина била уважена.

Бећковић напомиње да је пре неколико година предложено да се подигне гробље жртава НАТО бомбрадовања, али до данас од тога ништа није било.

– И то само зато што ће, ако га не буде, доћи дан када ће се тврдити да није било ни бомбардовања – каже Бећковић. – Зато, ако се не подигне споменик жртвама геноцида, учиће се у школама да ниједног од највећих геноцида у историји Другог светског рата није ни било.

Да би споменик свим жртвама геноцида спасао страдалнике од незаборава, тврди и Саво Штрбац, председник “Веритаса”.

– Преко мртвих предака знамо ко смо, шта смо и одакле смо. Они одређују нашу свест о припадности национу и вери и уче нас слободи, чојству, јунаштву. Бранећи те вредности и Срби су гинули или су их други због тога убијали – каже Штрбац.

САВА ДЕЛИ – ИСТИНУ

С ЛЕВЕ стране реке Саве, у хрватском Јасеновцу, налазе се имена 82.000 страдалника које је прикупио Музеј жртава геноцида у Београду. На другој страни Саве, оној десној, у Републици Српској су табле са обележених 700.000 жртава. – Реч је о истом догађају а даљина између тих података је ширина Саве – каже Штрбац.

Ни после 68 година од завршетка Другог светског рата ни приближно није утврђен број жртава, подсећа Штрбац:

– А колико их је уморено у Јасеновцу? Од 500.000 до 600.000, колико је проценила Земаљска комисија Хрватске 1947, или 20.000 колико је тврдио Фрањо Туђман на Хашкој конференцији о Југославији, одржаној 6. новембра 1991? Да ли 78.163 колико их је до сада, по методологији Јад Вашема, именом и презименом, идентификовао Музеј жртава геноцида и Савезни завод за статистику, или 2.238 колико се наводи у извештају Комисије Сабора Хрватске за утврђивање ратних и поратних жртава из октобра 1999. године?

– Различити споменици и различите бројке све више удаљавају народе који су, или учествовали у тим злочинима, или су били жртве. Зато су нам потребна имена.

Јевреји имају дуго искуство с прогонима и погромима. У њима су научили да сачувају достојанство, а оно је садржано у њиховом уверењу да „ако су им одузели право на живот, сви имају право на име“.

– У музејима Холокауста у целом свету непрестано се чита шест милиона имена оних који су пали као жртве антисемитизма. Мали српски народ је толико страдао у последњем веку да би вероватно могао да попуни половину јеврејског списка. Али списка нема.

ОЛИВЕР АНТИЋ, САВЕТНИК ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ: ПИЈЕТЕТ ЖРТВАМА

– ПОДРЖАВАМ акцију „Новости“, уверен да је ред и дужност да се искаже пијетет жртвама геноцида „у трајању“. Јер, нама се, нажалост, геноцид поновио. Сведоци смо да су Јевреји умели ваљано да оплакују своје жртве а ми, из политичких разлога, током Брозовог времена и тековине братства-јединства нисмо смели ни да их се сећамо. Тако смо, заправо, аболирали геноцид.

ПРОФ. ДР ВОЈИСЛАВ СУБОТИЋ, ИСТОРИЧАР: ДРЖАВА ДА ПОДРЖИ

– АКЦИЈА „Новости“ је величанствен покушај да се изградњом Меморијалног центра оживи успомена на све невино страдале у усташком погрому и прогону. Очекујем да на путу реализације ове идеје, „Новости“ имају подршку државе и да споменик што пре никне као симбол и опомена да се зло не понови.

РАТКО МАРКОВИЋ, ПРОФЕСОР: ОПОМЕНА ГЕНЕРАЦИЈАМА

– НЕМА часније ни прече обавезе потомака него да чувају успомену на претке. То је, истовремено, и одужење дуга и опомена будућим генерацијама. Споменик жртвама геноцида био би подсећање кроз коју је голготу прошао српски народ и којом је ценом платио обнављање своје државности у 19. веку и очување те државности у 20.