Поштовани,
Унука сам ОСТОЈЕ ШАЈИЋА, који је рођен у селу Горње Ратково, заселак Шајићи Кочићево Змијање, Република Српска, највероватније првих година 20. века, јер је прво дете добио 1925. Остоја је имао шесторо деце са женом Станом која је била из истог села, 3 сина и 3 кћерке. Синови су били Драго, учесник НОБ-а, Ново и Миле, кћери Босиљка, Сара и Грозда – моја мајка. Живе су само кћери Сара у Београду и Грозда у Сомбору. Остоја Шајић има 22 унучади.
Моја мајка је рођена 1939. године и свог оца није ни упамтила. По њеној, а и причи његове старије деце, усташе су деду као и остале православне Србе са Змијања, 1941. скупили у СИТНИЦИ, место где је био месни уред и матичар, и одвели их. Нико не зна где су одведени ни како су ти мученици завршили. Претпоставља се да су их злочинци убили или у Старој Градишци или у Јасеновцу.
Са дедом је одведен и његов најстарији син Драго. Бака је ишла за њима до Ситнице и тамо је успела да врати сина који је имао 16 година. Помогао јој је познаник муслиман, који је као усташа, спроводио скупљене мученике. Ујак Драго се, одмах после тог догађаја, прикључио Партизанима. Са својом јединицом учествовао је у ослобађању Бања Луке од Немаца и усташа.
О тегобном животу моје баке и њених шесторо сирочића на малом парчету земље, који им је преостао после Титових аграрних реформи,слушала сам непрекидно, од моје мајке. Причала ми је да је по високом снегу, боса, ишла до школе која је била удаљена око 6 километара. Моји препоносни Змијањци, нису се одрекли Бога, хришћанства ни својих светаца и Слава. Многи су, као мој ујак и деда по оцу, такође са Змијања, били у партизанима али нису волели Тита ни нову власт. Казна је била живот у немаштини, мукотрпан и тежак. Струју су добили 1977. Пут од Бања Луке преко Змијања дуг је око 40 км, Тито и његови другови нису хтели да направе. Асфалт су добили тек у Републици Српској. Змијање, предивно српско гнездо, је расељено и пусто али још дише.
Волела бих, као и моја браћа и сесте, да сазнамо где је гроб нашег деде.
Неизмерно сам захвална академику Крестићу као и свим дивним људима који нас окупљају. Сви ми, причајући приче из наших породица пишемо истиниту историју нашег рода, коју су дуго покушавали да сакрију, искриве и умање, углавном губитници свих ратова, који су убијали на најмонструозније начине у својим радионицама смрти али су на време бежали што пацовским каналима што под скуте троструког народног хероја и Маршала Броза.
Вечна слава свим недужним мученицима.
Драгица Ненадов рођена Мачкић
Београд, телефон
