Слободан Кљакић | објављено: 19.10.2015 | Политика
Српске трупе очекују напад немачке војске у октобру 1915. на десној обали Дунава (Фотодокументација „Политика”)
Пре 100 година, 21. октобра 1915, немачки војници су у овом шумадијском месту стрељали 89 недужних цивила
„Борбе у Србији имају карактер најдивљијих борби народа у којима учествују и старци и жене и деца”, известио је немачки лист Франкфуртер цајтунг пре тачно сто година, 23. октобра 1915. године, а као пример је поменут Селевац, тамошњем читаоцу свакако непозната шумадијска варош код Смедеревске Паланке.
Штура информација је као и толике друге имала да подстакне немачки ратоборни дух, а Србију и Србе представи као некакву територију насељену дивљим племеном. Уз то је ова вест изванредан пример манипулисања јавним мишљењем и скривања чињеница о стварним ратним збивањима, пошто је немачка војска у Селевцу 8/21. октобра 1915. починила незапамћен ратни злочин, у коме је стрељано 89 недужних цивила.
Од ове трагедије протекло је сто година, али се о њој и даље зна мало, уз остало и зато што јој ни домаћа историографија није посветила дужну пажњу.
Утолико су драгоценија сазнања до којих је дошао др Зоран Вацић, председник Секције за историју Српског лекарског друштва, који не посустаје у истраживању санитетских аспеката Великог рата.
Истражујући епидемију тифуса у ондашњем Јасеничком срезу Смедеревског округа, каже нам др Вацић, консултовао је и изузетну књигу Драгутина Паунића ,,Кад су војске пролазиле – ратни дневници”, објављену 1988. године. У овој књизи је објављено и сведочење Јевросиме Игњатовић о трагедији у Селевцу, забележено захваљујући њеном рођаку Радисаву Јакшићу. Тако су сачувани од заборава детаљи који говоре о трагедији 21. октобра 1915. када је у масовној егзекуцији недужних стрељано 89 људи, деце, жена и стараца.
Најмлађа жртва, девојчица Милосава Савић, имала је 10 година, а најстарија жртва био је Живан Властић који је имао 88 година, каже др Вацић.
Јевросима је стајала иза бабе, а док су трајале припреме за егзекуцију, унука је чула бабине речи: ,,Кад припуцају, ти падај одма’, а мене тргни на себе”.
Српска војска је тог дана била у повлачењу, али се у блату заглиби један топ, под брдом у близини селевачке породичне задруге Јакшића. Према опису из Паунићеве књиге, сељаци из околних кућа – старци који нису могли на фронт, жене и деца – похитали су у помоћ српским војницима, да извуку топ из дубоког блата.
Надирали су, међутим, немачки војници, припуцали су а српски војници су одговорили на паљбу, али су морали да се повуку. Сељани су се тада разбежали својим кућама, али у њима нису нашли спас. Немци су их извукли напоље и у групама стављали пред стрељачки вод. Јевросима је једина преживела крваву одмазду.
Пред пушчаним цевима нашла се и цела породица Јевросиме Игњатовић. Сви су стајали, изузев њене непокретне бабе која је седела везана на столици и тако изнета из куће. Јевросима је стајала иза бабе, а док су трајале припреме за егзекуцију, унука је чула бабине речи: ,,Кад припуцају, ти падај одма’, а мене тргни на себе”.
Тако је и било – смртоносни плотун је одјекнуо, Јевросима је повукла столицу с мртвом бабом, пала под њу и преживела масакр.
Тог трагичног дана који је Селевац завио у црно, страдале су читаве породице. Наш саговорник, др Вацић, који је имена свих стрељаних идентификовао у Матичној књизи умрлих селевачког Храма Силаска Св. Духа, наводи као пример породицу Николе Петровића. Стрељани су Никола (54), његова жена Милена (53), син Драгољуб (16), кћери Јеросима (18) и Јелена (21) и снаја Косара (30). Сличну судбину је доживела и породица српског војника Спасоја Савића. Стрељани су његова жена Јована, син Живојин (16) и кћери Милосава (10) и Милојка (18).
Матичне књиге, сведочанство ове трагедије, чувају се у Историјском архиву „Верослава Вељашевић” у Смедеревској Паланци.
Доктор Вацић наводи да је забелешку о овом злочину оставио немачки генерал Галвиц у својим мемоарима: ,,25. дивизија имала је да издржи дуготрајне уличне борбе и борбе око кућа, у којима су учествовале нарочито жене. Био је то прави герилски рат, није се могло проћи без убијања.“
Колико лажи да би се прикрио злочин, констатује наш саговорник. Све да је уличних борби и било, чиме би се то против Немаца борили селевачки старци и деца – врљикама и мотикама, бундевама и камењем? Која би мајка повела у уличне борбе своју малолетну децу? Зар је везана за столицу, непокретна баба преживеле Јевросиме Игњатовић била бомбаш-самоубица”, пита се др Вацић.
Наш саговорник наглашава да је после убијања цивила у Мачви 1914. године, покољ у Селевцу био најмасовнији ратни злочин, изузимајући терор бугарских војника у њиховој окупационој зони у Србији током Првог рата.
Од 89 стрељаних у Селевцу, њих 17 било је млађе од 18 година, а 39 невиних жртава било је старије од 60 година.
Статистика страдања
Селевац данас припада општини Смедеревска Паланка. Пре избијања Првог светског рата, према попису становништва из 1910. варош је имала 7.413 становника.
У току рата, од августа 1914. до децембар 1918. умрло је или погинуло 1.011 цивила. Овим бројем нису обухваћени војници који су изгубили животе на фронту, или су умрли од болести или последица рањавања у разним војним болницама у Србији, Француској, Африци или Грчкој, или су оставили своје кости у логорима широм Аустроугарске и Немачке царевине.
Од 1.011 умрлих и погинулих, 455 Селевчана изгубило је живот због директних или индиректних последица рата. Стрељано је 90 особа, а ратне епидемије – сва три тифуса, велике богиње, шпански грип и срдобоља – однеле су 352 живота. Коса глади усмртила је 10 Селевчана. Троје људи је умрло је приликом надирања немачких трупа 8/21. октобра 1915. године. Дечак Драгољуб Шиљић који је имао 12 година погинуо је од шрапнела, а двоје је умрло од страха – Јован Обрадовић имао је 12 година, а Живана Церач 68 година.
Према попису из 2011. године Селевац је имао 3.406 становника.
