Манастирец, злочин који траје и данас

Вечерње новости | Младен Станчић | 31. мај 2015.

На југозападу Македоније пропада заборављена и оскрнављена капела наших страдалих предака. Тешко је закључити где су кости убијених Срба. Незапамћен масакр бугарских хорди 1916. године

Манастирец, светиња заборављена од свих и препуштена забораву, 1916. Фото: Вечерње новости

ЗАРАСЛА у шибље изнад села Манастирец, крај Македонског Брода, Спомен-капела са костурницом где почивају остаци жртава бугарских злочиначких хорди које су на Бадњи дан 6. јануара 1916. измасакрирале 103 најугледнија мештанина Пореча, заборављена је и напуштена од свих. Понајпре од отуђених потомака из тог забитог подручја на југозападу Македоније. Препуштена зубу времана и скрнављењу нељуди, догодине ће дочекати „обележавање“ века од злочина.

Стравичан покољ уочи православног Божића пре 99 година, у народу овог подручја познат је као најгрозоморнији „чин одмазде“ бугарских окупатора. А све зарад истискивања српске свести становништва Пореча, који су називали „Мала Шумадија“. У историјским записима тај покољ је уписан као масакр крај Дервишке њиве.

Тужна је, просто несхватљива слика сурове реалности са којом се суочава намерник забасао у овај крај, када открије запуштено спомен-обележје. У том нехају, у варварском односу нечијих потомака, невољних и да чују и ко су им далеки преци којима је ту требало да сачувају вечни мир и спокој, капела је одвојена од православне светиње иако је подигнута ту, тик уз древни Поречки манастир и храм посвећен Пресветој Богородици. У застрашујуће запуштену и ко зна од када и од чијих руку похарану и оскрнављену капелу, поред вандала, деценијама није крочио свештеник, да окади, вином прелије кости, помен за покој душа мученика одслужи…

Званично, Костурница у селу Манастирец у Поречу, уписана је у регистар споменика, спомен-обележја и војничких меморијала и гробаља из балканских и Првог светског рата на подручју данашње Републике Македоније. У заједничком радном материјалу стручњака ресорних министарстава Владе Србије, републичких завода за заштиту споменика културе Србије и Македоније, које смо тада пратили „на терену“, јула 2003, после обиласка свих спомен-меморијала на територији ове земље, између осталих, прецизиран је и опис затеченог стања костурнице у Манастирецу.

Манастирец, унутрашњост капеле Фото: Вечерње новости

Кости и лобање разбацани по земљи

– Спомен-капела са костурницом у селу Манастирец код Македонског Брода посвећена је стрељаним житељима Пореча и околине, страдалим од бугарских окупатора 1916. године. Споменик је релативно добро очуван и о њему се старају из оближњег манастира Мала Богородица – наведено је тада у поменутом радном материјалу.

Сам објекат капеле са костурницом и сада је, по спољашњем изгледу, још увек релативно добро очуван. Али само на први поглед. Одваљена улазна врата, полупани прозори и језиви трагови унутрашњих скрнављења вечне куће покланих мученика. Тешко је закључити где су се некада у костурници налазиле сада разбацане кости и лобање убијених предака. И то ту, тик уз светињу.

Ретки постиђени мештани тврде да у манастиру (у владавини неканонске МПЦ), чувају списак убијених „од бугарских зликоваца“. Све жртве су из околине села Пореча. Највише их је 22 из села Здуње, 11 из Лупште, девет из Томиног Села, по осам из Доњег Манастиреца и Зркле.

– Поречани су им касније подигли костурницу у близини манастира – записао је 1982. Милан Ристески у раду „Пореч кроз историју“. – По повлачењу Срба, за време Првог светског рата, Бугарска је окупирала Вардарску Македонију у којој је почела да организује казнену експедицију под вођством потпуковника Константина Панова. Вођени су такозвани црни спискови виђених људи, сви свештеници, учитељи, председници општина, начелници комитета, војводе и четници. Ухапшено је било 205 лица са овог списка. Једни су били одведени у Окружно начелство, други у Прилеп, а половина је завршила на Дервишкој њиви.

Манастирец, унутрашњост капеле Фото: Вечерње новости

Но, како неки мештани, са нескривеном бојажљивошћу и скривањем „личног порекла“ сведоче, „много је кроз време било фалсификата“, па и на самој табли спомен-капеле.

– Сви ти зверски заклани људи имали су само једну кривицу – били су Срби. То им Бугари нису опростили. Та њихова „кривица“, нажалост траје. Није је праштала ни комунистичка власт. Зато је и оригинална табла са именима и презименима тих мученика замењена фалсификованом на којој су имена избрисана. И тај фалсификат траје и данас у „демократском“ периоду – каже Илић.

Драган Илић, пореклом из Пореча, али „као и многи“ одавно исељен, не скрива свој суд.

– Сви ти зверски заклани људи имали су само једну кривицу – били су Срби. То им Бугари нису опростили. Та њихова „кривица“, нажалост траје. Није је праштала ни комунистичка власт. Зато је и оригинална табла са именима и презименима тих мученика замењена фалсификованом на којој су имена избрисана. И тај фалсификат траје и данас у „демократском“ периоду – каже Илић.

Наводи лични пример, односно искуство своје фамилије. Каже, све је то било у служби асимилације и „гушења српске свести“ код све расутијег и отуђенијег становништва Пореча…

– Мој деда Новак Илић био је кмет. Умро је 1943. године. У послератним документима као његово презиме наведено је – Илијевски. Објашњено је да се, наводно, „1945. свако изјашњавао слободно, свако је питан како жели да се презива“. То је јасан пример грубог фалсификата, јер деда Новак је умро две године раније, пре него што су дошли комунисти и њихова власт која је учинила своје. Када је могао слободно да се изјашњава – са горчином открива Илић, да је у лавиринтима администрације једини у фамилији успео да врати своје презиме.

Одлазе сви млади

У ПОРЕЧУ, територијално у општини Македонски Брод, кажу, остало је још око осам хиљада душа. По националном изјашњавању регистровано је 6.927 Македонаца, 181 Турчин, 22 Србина и 11 – „осталих“. Милосим Војневски, први човек по територији највеће општине у Македонији, у настојању да некако задржи све већи број нежења у Поречу, посебним аранжманима „на рачун општине“, нуди отворен конкурс кандидататима за женидбу за бесплатна путовања најчешће у Русију и Украјину, не би ли нашли младу и скрасили се на својим огњиштима. Јер, „девојке из овог краја најчешће одлазе, или у друге градове или пак у – иностранство…“

Стидљиви саговорници на ову тему из Македонског Брода кажу – „не беже само девојке, одлазе сви млади“. Преостало је око шест хиљада душа у Македонском Броду и две хиљаде у педесетак слабо насељених села… Лане је кажу рођено око 50 беба, а умрло је више од 100 становника из Пореча.