Топлички устанак који је био једина ослободилачка борба у фебруару 2017. године у поробљеној Европи одликовао се храброшћу пре свега обичног становништва, које је желело да скине терет ропства са својих нејаких плећа. Зато су и симболи ове борбе пре свега људи из народа, као што је Бошко Чупић у Прокупљу и Роса Пантић у Блацу. На билбордима који су у знак Топличког устанка постављени у Прокупљу налази се лик мршавог, високог човека, који је према речима упућених заштитни знак топличког ратника не само у Топличком устанку, већ уопште. Реч је о четовођи Бошку Чупићу, који је као оснивач и командир видојевачке комитске чете 3. марта 1917. године повео Топличане у ослобађање Прокупља од Бугара.
– Желели смо да ратник и човек из народа буде репрезентативни представник ове једине ослободилачке борбе у то време у поробљеној Европи и недоумице није било да то буде баш Бошко Чупић- каже директор Народног музеја Топлице Дарко Жарић.
Једини потомак Бошка Чупића, који није његов директни наследник Мирко Чупић (73) каже да је поносан на то што се у лику његовог деде обележава стогодишњица Топличког устанка.
– Заиста изузетан и пожртвован човек и ратник. Цео свој живот посветио је слободи и свом народу, а поред њега у устанку је са њим раме уз раме био и његов брат Данило. Колико је био велики човек говори и податак да је још пре устанка једно време живео у Растовници где је отворио продавницу, како би планинцима био на услузи – каже Мирко који добро познаје животни пут свог деде.
Он додаје да је Бошко одликован Карађорђевом звездом за храброст, али да је имао несрећу да млад остане без жене и деце који су умрли.
– Никада се није предавао, а то што је изгубио породицу само му је још више давало снаге да се посвети борби и слободи- додаје наш саговорник.
Он наглашава да је Бошко током устанка заробљен од стране Бугара и да су га стрељали у Бугарској, а да до сада нико није питао о њему, нити га помињао у ранијим обележавањима Топличког устанка.
И Блаце има занимјиву причу о херојству. То је прича о брачном пару Пантић. Заједно са Вучком Пантићем раме уз раме у борбама била је и његова жена Роса. У њиховој кући у селу Лазаревац код Блаца последњи пута је виђен Коста Војиновић један од вођа Топличког устанка, пре него што су га убили код воденице у селу Гргуре.
– Она је увек носила пушку и са мужем била у борби. Када су 1943. године партизани напали њеног Вучка, разјурила их је пуцајући у њих- каже Росин унук Душан Јовановић.
Он додаје да је њен отпор почео када су јој Бугари запретили да ће убити тек рођеног сина Адама ако не наговори мужа Вучка да се преда.
– Када се видела са Вучком подржала га је и наставила да се бори, а својег Адама су стоструко осветили. Касније су имали још троје деце, а Роса је убијена од стране комуниста 1945. године метком у потиљак, а Вучко касније– додаје Јовановић.
Колико је било велико њено срце и колико је била пожртвована говори и чињеница да је сина Вукосава којег су са осамнаест година током Другог светског рата партизани убили, извадили му срце и ставили уместо њега камен, па га изложили на трг у Прокупљу, она дошла по тело. Тада је извадила камен из његових груди и ставила га крај њега, а онда га однела у родно село Лазаревац.
Топлички устанак је под вођством Косте Војиновића почео 26. фебруара 1917. године у куршумлијском селу Мачковац. Већ 3. марта ослобођено је Прокупље, а слобода је трајала око месец дана, односно до 25. марта. Устанак којем је повод био покушај бугарских окупатора да регрутују Србе у својим редовима, са Топлице се проширио и на Јабланички округ, Пусту Реку, Ибарску долину до Рудника и Озрена на истоку. Према подацима укупно је страдало 8. 767 Срба, а у Топлици 5.383. Бугари су правећи одмазду попалили 43.484 зграде у овим крајевима. Вође устанка су Коста Пећанац и Коста Војиновић.
Биљана Рогановић
