Светлана Мандић: Пивска крвава бајка: Дола, мјесто гдје је за сат убијено 520 људи и дјеце

Детаљ меморијалног комплекса у Долима, вајар Лука Томановић Фото: Vesti.me / И.Петрушић

Не може сваки историјски догађај ући у уџбеник. Превише их је да би то једна књига, па ма колико велика била, и једна дјечија глава, па ма колико паметна била, могла да прими. Зато само „одабрани“ догађаји, заслужено или не, нађу мјесто у историјском уџенику или читанци.

Један догађај никако да се „избори“ за то мјесто. Није било довољно ни то да је за сат убијено 520 људи, за минут стријељано 106 дјеце.

„Крвава пивска бајка“ у Долима остала је „сачувана“ само за Пивљане. Остали, ако имају среће или неког пријатеља из Пиве можда и сазнају за њу.

Народ није крив што је постао жртва

У току Пете офанзиве чувена, по злу, фолксдојчерска јединица прошла је и кроз Пиву. У Долима, покрај села

, ти војници су 7. јуна 1943. године убили 520 људи, међу којима и 106 дјеце, из Дубе, Буковца, Миљковца и Рудиница. Највише је страдало из братства Благојевића, њих 185, а било је доста породица које су комплет убијене. Невине жртве биле су подијељене у три групе – једну су чинили мушкарци старији од 15 година, другу жене и дјевојке, а трећу дјеца. Редослијед убијања био је обрнут.

У једној вртачи за минут је убијено 106 дјеце и мајка која се у том тренутку порађала. Једно дијете у колијевци бацили су низ стијене. Колијевка се углавила између бора и литице и дијете је тако живјело док је инстиктивно исисало све своје прстиће, а затим је, тако жалосно, преминуло

„Никада нећу заборавити Дола. То је највеће стратиште у Црној Гори, голема и непреболна трагедија пивског народа. Имао сам тада седам година и са двадесетак мјештана из села Борковић био сам у збјегу, сакривен од прогонитеља, у једној високој пећини преко кањона Комарнице. Сјећам се да су се из Дола чули рафали и лелек који је пресјекао небо и који никада нећу заборавити.

Када се лелек проломио у пећини је наступио општи плач. Био сам збуњен, нијесам знао шта се догађа, али сам осјетио страшну језу и страх. Касније су ми објаснили шта се све десило… Тај лелек ме обавезује да се увијек сјећам несрећника који су убијени у Долима, да о њима пишем, да не дозволим да се забораве“, дрхтавим гласом прича пјесник из Пиве Коста Радовић који је још далеке 1969. године скренуо пажњу јавности на догађај који је неправедно стављен ad acta.

„У једној вртачи за минут је убијено 106 дјеце и мајка која се у том тренутку порађала. Једно дијете у колијевци бацили су низ стијене. Колијевка се углавила између бора и литице и дијете је тако живјело док је инстиктивно исисало све своје прстиће, а затим је, тако жалосно, преминуло… Грозна је Пива била тих дана. Свуда смрт и црни гареж. Сјећам се, да сам након повратка из збијега, отишао са говедима према ријеци Комарници и натрчао на гомилу лешева у распадању. Избезумљено сам трчао назад и када сам стигао на врело пао сам и онесвијестио се. Касније сам и у сну стрецао и имао кошмаре“, прича човјек који је уз Обрена Благојевића и Радована Бошњака, сви из Пиве, писао о Долима.

„Народ није крив што је постао жртва. Али зато тај народ заслужује да се његова жртва не заборави. То што се Дола не спомињу у уџбеничкој литератури, што дјеца на уче о њима и не знају шта је све Пива претрпјела, право је варварство, срамота и гријех. То ниједан цивилизовани народ не би дозволио. Али то је зато што никога не интересује шта се дешавало у Пиви.

Зато би требало организовати један научни скуп на коме би се говорило о Долима и са кога би требало упутити апел овима који пишу уџбенике да и тај догађај коначно нађе мјесто у уџбеничкој литератури“, каже Коста чији стихови су уклесани на табли у Долима гдје је 1977. године направљен меморијални комплекс, Пивљани кажу најљепши у еx-Југославији, рад вајара Луке Томановића.

На иницијативу породице Благојевић прије неколико година изграђена је и црква, типа ловћенске капеле.

Милош Гломазић, свједок за историју

Само један човјек успио је да побјегне са стрелишта у Долима. Ваљда је судбина тако хтјела да остави свједока који ће моћи да прича о најтежемо злочину у Пиви који се догодио за вријеме Другог свјетског рата. Милош Гломазић имао је тада 36 година и успио да преживи Дола.

„Када је наишла та СС дивизија, која никога живог није остављала испред себе, покупила је све становништво које је затекла. Један од оних које су водили на стрелиште био је и Милош. Поред њега из куће су са њим одведени сестра Вида и осмогодишњи сестрић Вељо Вучуровић, који је дошао у ујчевину.

Милошевог брата Саву, који није хтио да крене из куће јер је претпоставио шта им се спрема, убили су у кући. Заједно са њим убијени су и његова супруга, син и три кћерке. Када су их побили запалили су кућу тако да се није имало шта сахранити јер је остао само пепео“, прича Милошева снаха Даринка-Дуња, док показује слике свекра који је преминуо 1986. године у 80. години.

„Када су усули рафалима људи су покушали да бјеже. Ко је био рањен одмах би га дотукли. Поред Милоша покушао је да бјежи и Ђоле Ђукановић који није имао срећу да им умакне. Милош је приликом бјежања био рањен, али је успио да се извуче. Када је увече дошао испред куће, пао је. Нашла га је Мирјана Гломазић, како сав у крви сједи испред врата… Никада Дола није могао да заборави и преболи и ту тугу носио је читавог живота.

Није толико волио да прича о том догађају јер би се сваки пут изнова отварала незамирена рана. Али је зато сваког 7. јуна ишао у Дола да се поклони сјенима страдалника“, каже Дуња која је Милоша познавала свега годину.

Удала се за Милошевог сина јединца Ратка 1985. године, а старина је већ сљедеће преминуо. Зато су Ратко и она првом сину дали дједово име.

Нажалост, млађани Милош умро је у осмој години, а отац Ратко, од туге, три мјесеца након њега. Остала је Дуња са двоје дјеце и болним успоменама.

„Милош је био фини старац, пун духа, шале, увијек среман да одговори. Причао је када су једне прилике долазили новинари да га снимају. Питали га они, онако у невјерици, како то да је само он успио да побјегне са стрелишта. А Милош им у шали рекао: “Е, ви ми не вјерујете. А ви кажете да је жена пала из авиона са 70.000 метара и остала жива, па ни ја вама не вјерујем”…

Оженио се добром женом која је била 19 година млађа од њега и са којом је добио сина и двије кћерке. Нажалост, данас ниједно Милошево дијете није живо. А свекрва је умрла након Милоша за тачно онолико година за колико је била старија од њега“, каже Даринка, која је и родом Пивљанка, од Жарковића са Недајна, и чији је отац такође у Другом свјетском рату побјегао са стрелишта.

Можда Савјет за образовање „прогура“  Дола у уџбенике

Др Ђорђе Борозан, аутор историјских уџбеника из 2003. године, казао је да нема критеријума на основу којих се одређује који ће догађај бити заступљен у књигама а који не, већ да су обрађени они догађаји о којима је већ нешто писано и о којима постоје општа сазнања.

И Саит Шаботић, један од аутора уџбеника из којих тренутно црногорски основци и средњошколци уче, такође је казао да не постоје критеријуми на основу којих се одређује који догађај ће ући у уџбеничку литературу, већ да су мјесто нашли углавном они догађаји о којима се већ писало и о којима се кроз историјске уџбенике народ упознао.

Мр Драгутин Паповић, који је заједно са Шаботићем и др Шербом Растодером аутор прошлогодишњих уџбеника и који је био задужен за дио који се односио на Други свјетски рат, казао је да Савјет за образовање дефинише наставне планове и програме за сваки уџеник и уколико Савјет донесе одлуку да Дола уђу у уџбеничку литературу то ће се и десити.

Садашњим планом и програмом постоји дио који се зове историја краја и наставници ученицима из Пиве могу причати о Долима и о догађају о коме они већ довољно знају. Ученици из осталих крајева Црне Горе за Дола ће сазнати ако буду имали некога из Пиве или ако им једна реченица приликом обрађивања битке на Сутјесци и Пете офанзиве, у којој се спомиње број жртава у Долима, буде занимљива, па од наставника затраже да им исприча нешто више о поменутом догађају.