e-Veritas, 02.03.2023, Саво Штрбац: Реквијем за Нос Калик

Нос Калик Фото: ДИЦ Веритас

Нос Калик је било чисто српско село, смјештено у међурјечју Чиколе и Крке. Бројало је око 60 кућа и око 100-ак душа. Најбиже мјесто Нос Калику су село Миљевци удаљено пет километара, док је општински центар Дрниш удаљен 18 километара.

“Ја сам се у овом селу радио и у њему живио све до 02. марта 1992. године. Радио сам у Шибенуку у ТЛМ “Борис Кидрич”. У прољеће 1991. године, тражили су од нас Срба да потпишемо неку изјаву о лојалности, па пошто ја то нисам учинио, добио сам отказ. Задњи пут сам био у Шибенику 13. децембра 1991. године.

Почетком 1992. године у наше село улази ЈНА и од тада су све комуникације са Шибеником биле прекинуте. Као војни обавезник био сам припадник ТО и са пушком у руци сам бранио своје село. Мост на Чиколи је био порушен тако да је Чикола представљала природну границу Крајине и РХ.

Причало се да је потписан неки споразум о примирју и да ће ускоро доћи снаге УН и да рата неће више ни бити. Међутим, Хрвати су ноћу поправљали порушени мост на Чиколи. О томе смо обавијестили команду у Книну али ништа нису подузимали да их у томе спријече. Говорили су да је сада примирје и да се ништа непредвиђено неће десити.

Дана 2. марта 1992. године, ујутро око пет сати, хрватска војска извршила је напад на Нос Калик. Ја мислим да су Хрвати тога јутра преко Крке, бродовима за превоз туриста и преко поправљеног моста на Чиколи, ушли у Нос Калик. Тога дана Нос Калик је бранило 26 људи. Нас 24 мјештанина, један добровољац из Панчева по имену Милорад и водник прве класе презименом Живковић, родом из Алексинца, који је и командовао нашом јединицом. Чим је почео напад, сви ми који смо имали оружје, заузели смо унапријед припремљене положаје и покушали пружити отпор.

Гранатирање Нос Калика трајало је цијели дан. Од једне гранате погинули су Зељак Живко син Душана, рођен 1959. године, Зељак Нико пок. Петра, рођен 1952. године и Живкова мајка Зељак Пера стара око 60 година. Ја сам био рањен, а поред мене били су рањени и Калик Бошко син Илије и Калик Душан син Миле. Отпор смо пружали све до 21 час. Хрвати су признали да су у овој акцији имали 16 рањених и 7 погинулих. Хрвати су нас до вечери опхолили са свих страна. Помоћ нам није стизала ниодкуд. Хрвати су нас навечер почели позивати на предају. Ми смо се били договорили да се нећемо предати. Међутим, водник Живковић је рекао да је боље предати се него изгинути, па смо се тако и предали.

Предало се нас 24-оро. Исте вечери одвезли су нас у Шибеник на Шубићевац. Ту смо доживјели разна малтретирања. Тукли су нас чувари, али тукли су нас и цивили које су чувари пуштали међу нас. У затвору Кулине на Шубићевцу остали смо око два мјесеца. Иако пребијени, сваки дан смо морали радити тешке физичке послове. Почетком маја 1992. године пребацили су нас у затвор Керестинац код Загреба. У Керестинцу је било пуно заробљеника, углавном војника. Ту су нас такођер батинали сваки дан. Нашу групу су највише тукли Хрвати из Дрнишког и Книнског краја који су били у униформи Хрватске војске.

И у Кулини и у Керестинцу, стављали су ме на струју и то на пољски телефон. То су била најтежа мучења. Још су нам давали да пијемо и неку текућину. Након испијања такве текућине имаш осјећај да сав гориш и да си сав у пламену. И од струје и од текућине мораш да говориш и оно што не знаш.

Размјењен сам дана 22. маја 1992. године у Липовцу код Шида. Након овог опоравка вратио сам се у Крајину. Јавио сам се код војске и одредише ме за курира при команди у Косову. Ту сам добио на употребу и кућу у којој сам становао све до “Олује”. По изласку из Шибеника придружила ми се и жена.

Жена ми је причала да су оно троје погинулих у Нос Калику остали три дана на мјесту погибије, а тек четврти дан да су им тијела покупили хрватски војници у шаторска крила и покопали их на нашем гробљу у Нос Калику код цркве св. Николе. Цивили су остали у селу све до напада на Миљевце (22.06.1992. године). Најприје су их држали све заједно у једној кући, а онда им дозволили да оду својим кућама. Послије заузимања Миљеваца, цивили су покупљени из села и одведени на оток Обоњан. Неки који су имали рођаке, отишли су са њима. Међу њима је била и моја жена Милка, дјевојачко презиме Гардијан. Њу је одвео са Обоњана њен брат који је живио у Шибенику. Код њега је била све до краја 1993. године када је преко Словеније и Мађарске дошла у РСК. Жена ми је причала да је Калик Митар, син Јове, рођен 1942. године нестао са Обоњана годину дана након акције на Нос Калик. Причало се да се утопио.

Када је кренула “Олуја” повлачио сам се са војском. Жену ми је извукао на трактору један комшија.

Одмах послије акције “Миљевачки Плато” порушено је и опљачканоцијело село Нос Калик, па тако и моја кућа која је била нова, димензија 10×20 метара на три етаже.

Нос Калик је тада сравњен са земљом. У Нос Калику сада не живи нико.”

Ову ми је причу у новембру 1996. године у Београду испричао бивши радник, ратник и заробљеник, а сада бескућник и по други пут прогнаник СКОЧИЋ РАДЕ син Душана, рођен 5.08.1939. године у Нос Калику, општина Дрниш. У вријеме кад сам са њим причао адреса му је била: КОЛЕКТИВНИ СМЈЕШТАЈ, ПУНКТ “ЛИВАДИЦА”, ул. НОВОСАДСКА 26 – БАЧКИ ЈАРАК.

У вријеме напада на Нос Калик подручје РСК већ се налазила под заштитом УН. Заштитне снаге под називом УНПРОФОР, по ВЕНСОВОМ ПЛАНУ, почеле су пристизати у РСК као заштићену зону. ЈНА се спремала за одлазак са заштићеног подручја.

Напад на Нос Калик је прва агресија РХ на РСК, а самим тим и на заштићено подручје УН. За ову агресију Хрвати нису сносили никакве посљедице. Напад на Нос Калик је била формула за све будуће агресије РХ на РСК (“Миљевачки плато”, “Равни котари”, “Медачки џеп”, “Бљесак”, “Олуја…”).

Напад на Нос Калик је био почетак краја РСК по унапријед написнаом сценарију.

У Београду, 7. јуна 1997. године