СРНА, 9.8.2021, Ужасно страдање Млађеновића – доказ о затирању Срба

Илустрација Фото: Интернет

Страдање Љубомира Млађеновића, Србина из Јежестице, јасно осликава понављање историје и континуирано затирање трагова српског постојања, како 1942. тако и 1992. године, и свједочи о стравичним злочинима муслимана над српским народом у средњем Подрињу.

БРАТУНАЦ, 9. АВГУСТА /СРНА/ – Братуначко село Јежестица у мјесној заједници Кравица два пута је разорено – у Другом свјетском рату и 1992. године током упада муслиманских снага из Сребренице.

 
ПОЛУВЈЕКОВНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ

Муслиманске снаге побиле су све што су стигле, опљачкале стоку и покретну имовину, а непокретну попалиле.

Ако би се користили дефиницијама и терминологијом Хашког трибунала, породица Млађеновић и српски народ у Подрињу жртве су вишедеценијског континуираног злочиначког подухвата, односно геноцида аустро-њемачких формација које су увијек на најсвирепији начин помагали локални муслимани.

Несрећа Љубомира Млађеновића, Србина из Јежестице, јасно осликава понављање историје и континуирано настојање затирања трагова српског постојања, како 1942. тако и 1992. године и свједочи о стравичним злочинима муслимана над српским народом у средњем Подрињу.

Та политика влада још од избијања Првог свјетског рата, само што се користе различита средства и методе њеног спровођења до данашњих дана.

МУСЛИМАНИ ПОЧИНИЛИ МАСАКР 1942.

У 21.вијеку насљедници Бењамина Калаја, Оскара Поћорека и других аустро-њемачких србомрзаца у лику високог представника међународне заједнице за несрећну БиХ, као што су Волфганг Петрич, Валентин Инцко, Кристијан Шварц-Шилинг и нелегитимни Кристијан Шмит, тоталитаристички намећу законе.

Они желе да дисциплинују српски народ, односно да он под сталним пријетњама, притиском и правосудном тиранијом напусти своја вјековва огњишта будући да то муслимани у рату нису успјели иако су то намјеравали, што трагови и недјела говоре.

У нападу муслиманских зликоваца интегрисаних у фашистичке усташке јединице на српско село Јежестицу 1942. побијено је готово читаво село – убијана су дјеца, жене, старци.

Љубомиру Млађеновићу су те 1942. на кућном прагу убијени отац, мајка, трогодишња кћерка Јела и супруга, која је била у другом стању. Њу су тако трудну звјерски мучили, па распорили муслимани, прве комшије из Братунца и Сребренице.

Убијени су и његов брат Петар Млађеновић, његова супруга и њихове четири кћери. Љубомира су заробили и одвели у логор, одакле се вратио тек послије рата. Починиоци овог монструозног злочина остали су некажњени.

У геноциду који су од 1941. до 1945.године у Подрињу починили муслимани из Сребренице и Братунца, као припадници усташких јединица, убијено је најмање 6.469 Срба, међу којима и око 400 дјеце, наводи се у документима о страдању Срба у 20. вијеку.

Била је то велика траума за Љубомира, тада младића од само 23 године. У једном дану остао је без читаве породице. Ипак, након извјесног времена Љубомир се поново оженио и са супругом Савком добио шесторо дјеце, четири сина и двије кћерке.

ПОНОВЉЕНИ МАСАКР 1992. ГОДИНЕ

Прошло је тачно 50 година и злочин се поновио на истом мјесту.

Трагедија ове породице поново почиње 12. јула 1992. године када је Љубомир тешко рањен док је радио на њиви. Ранили су га муслимански екстремисти из Сребренице, под командом Насера Орића, који су на велики православни празник Петровдан, 50 година касније, кренули у крвави поход како би довршили оно што су њихови преци започели.

Рањени Љубомир оперисан је у Београду, а у периоду док је био далеко од куће на лијечењу, 8. августа 1992. године, сребренички муслимани упали су у српско село Јежестицу и убили девет мјештана, међу којима и његову супругу Савку и сина Драгана.

Другом сину Анђелку одсјекли су главу и као трофеј је однијели Орићу у Сребреницу гдје су је везали за аутомобил и возили улицама показујући је као „четничку главу“, односно ратни „трофеј“.

Џелат је од Орића добио награду, а разјарена маса је послије крвавог пира шутирала Анђелкову главу по сребреничком игралишту гдје су уз пјесму и весеље прославили масакр над цивилима. Славила је и пјевала тада читава Сребреница!

Према изјавама свједока, најодговорнији за овај злочин је Кемал Мехмедовић Кемо, из оближњег села Пале, који се истакао по бројним злочинима над српским цивилима. Он је одсјекао недужном Анђелку главу и однио је као трофеј у Сребреницу.

Од посљедица рањавања на Петровдан, али и од неизмјерне туге за најмилијима, Љубомир је преминуо 1994. године.

На братуначком гробљу сахрањени су отац Љубомир, мајка Савка, син Драган и син Анђелко, али без главе, за којом супруга Иванка и кћерка Анка и данас трагају.

Браћа Млађеновић су убијени пред очима мајке Савке коју су монструми приморали да гледа ове страшне сцене након чега су и њој пресудили. Њени посмртни остаци пронађени су у оближној шуми.

ЗЛОЧИНЦИ СЛОБОДНО ШЕТАЈУ

Иванка Млађеновић изјавила је Срни да је огорчена на међународно и правосуђе БиХ јер нико није процесуиран за монструозна убиства људи из овог села који су радили на својим њивама када су их мучки напале муслиманске хорде Насера Орића.

„Уклесана имена убијених на споменику показују да је истина да су они дали животе за слободу, да су настрадали, а за злочин нико није одговарао. Не очекујемо правду од правосуђа БиХ, али вјерујемо да ће злочинце стићи Божија правда“, истиче Иванка.

Њена кћерка Анка имала је само пет мјесеци када су јој муслимански војници заклали оца и убили стрица пред очима њене баке, коју су потом такође, заклали.

Ненад Млађеновић, чији су отац Драган, стриц Анђелко и баба Савка убијени 8. августа 1992. године, рекао је Срни да сваке године присуствује паростосима и одавању почасти жртвама и да је разочаран радом правосуђа БиХ.

„Мени и брату ништа не треба, али не смијемо заборавити наше оца, стрица, баку и остале који су невини побијени. Очекујемо правду за мучења и свирепа убиства наших најмилијих код своје куће. Они никога нису нападали, а нико не одговара за њихова страдања“, са огорчењем говори син погинулог Драгана Млађеновића.

Починиоци ових злодјела данас се слободно шетају овим просторима и пркосе, показујући да за њихова недјела нема ни суда ни правде.

За злочине у Јежестици, као и за све остале, бројне масовне злочине над српским цивилима у средњем Подрињу још нико никад и нигдје није одговарао.

Приредио: Миро ПЕЈИЋ