РТС, 4.5.2018, Нећете ви да гинете, ја ћу!

Пуковник Миленко Павловић 1959–1999. Фото: Министарство одбране

Пре тачно петнаест година, на данашњи дан командант 204. ловачко-авијацијског пука Миленко Павловић извукао је млађег колегу пилота из авиона и полетео ка НАТО авионима који су бомбардовали Ваљево.

Летео је право у смрт желећи да прекине бесмислено жртвовање својих колега који су у полуисправним авионима били немоћни да се супротставе бројнијем и технички надмоћнијем непријатељу.

Рат је пуковника Миленка Павловића затекао на месту команданта 204. ловачко-авијацијског пука. Тада се само 14 авиона миг-29 могло супротставити НАТО авијацији са 600 најсавременијих летелица. Са упола мањим дометом радара и три пута мањим дометом ракета наши пилоти су били немоћни. Ипак, сви су беспоговорно извршавали задатке.

Миленко Павловић је рођен 5. октобра 1959. године у Горњем Црниљеву. Завршио је војну гимназију „Маршал Тито“ у Мостару упркос противљењу родитеља да изабере позив пилота.

Ваздухопловну академију је завршио у Задру. Командант 204. ловачко-авијацијског пука постао је 1998.

Погинуо је 4. маја 1999. Иза њега су остали супруга и два сина.

Првог дана бомбардовања катапултирала су се из погођених авиона два пилота. Два дана касније, 26. марта, мајор Зоран Радосављевић погинуо је изнад Бијељине. Потом, по наређењу Команде ратног ваздухопловства, у сусрет непријатељским формацијама полетео је само један миг-29.

У полуисправном стању постајали су лака мета. Пуковник Миленко Павловић знао је да сваки лет носи такав ризик.

Када је 4. маја 1999. стигло наређење о полетању на НАТО авионе који су надлетели Ваљево, Павловић је дежурао на измештеном командном месту у Старој Пазови. Јавио је свом заменику да по сваку цену задржи млађег колегу да не полети и кренуо ка Батајници. Пришао је авиону и рекао: „Мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу!“ Извукао је из кокпита младог пилота и одлетео пут родног краја.

Имају ме!

У једном тренутку из оперативног центра Миленка су упитали да ли види непријатељски авион.
„Видим их, али виде и они мене!“
Завладао је тајац, а пре него што је ишчезао са радара његове последње речи биле су: „Имају ме!“

 

Радар је показивао стотинак непријатељских правих и лажних циљева, а на другој страни је био Павловић – сам! Ваљевци сведоче да се авиони нису видели, али да се чула грмљавина мотора.

Није било као до тада, да надлете и избаце бомбе. Нису слутили каква се драма одиграва на небу. Све док нису чули експлозију и угледали делове запаљеног авиона како пада и помислили да је оборен авион НАТО-а. Усхићење се убрзо претворило у тугу.

Миленков лет је трајао око дванаест минута. Одмах по полетању отказао му је генератор наизменичне струје. Ракета испаљена са авиона који је био у околини Тузле погодила је наш авион у пределу кабине. Павловић се није катапултирао. Можда за то није имао прилику, мада они који га познају верују да никада не би напустио свој ваздухоплов.

Био је то последњи Миленков лет. И последњи лет до краја НАТО агресије – до тада је уништено 11 мигова, шест у ваздуху и пет на земљи. Он за своја дела никада није проглашен херојем. Постхумно је одликован Орденом за храброст и Златном летачком значком.

Сваке године 4. маја у знак сећања на Миленка Павловића, команданта 204. ловачко-авијацијског пука, његове колеге, родбина и поштоваоци положе венце на споменике у Ваљеву и селу Бујачић, где је пао његов авион.

Радио-телевизија Србије је на годишњицу бомбардовања 2006. године емитовала документарни филм о Миленку Павловићу „Лет у смрт“, аутора Слађане Зарић.

Весна Илић