Старо Градско још плаче за убијеним жетеоцима

Срна | 21.7.2015 | Неђељко ЗЕЈАК

Спомен плоча убијеним жетеоцима у Старом Грацком, 22. јула 1999. Фото: СРНА

Како тврде мјештани, убице се слободно шетају селом и мјеркају парцеле у власништву породица убијених…

СТАРО ГРАЦКО – Четрнаест Срба, мјештана Старог Грацка, код Липљана, измасакрирано је на њиви 22. јула 1999. године док су сабирали жито да би преживјели.

Владика Теодосије каже да су они тиме уврштени у ред мученика цркве Христове, а његове ријечи, тјешећи једни друге, понављају мајке, сестре, супруге, дјеца страдалника, као и остали чланови родбине и пријатељи.

Парастос, који се годинама служи у центру села, умјесто на гробљу, опомена је за оне који су наручили и починили један од највећих злочина над Србима на Космету.

У овом селу, у коме су од 1924. до 1932. године насељени Херцеговци да буду на испомоћи чуварима старе српске границе, парастос је пуних 16 година једини догађај у години.

Испред мермерне плоче са именима жетелаца и жртава НАTО напада окупљају се уцвијељене мајке да, са насљедницима и удовицама, сузама „умију“ имена страдалника јер на гробље не излазе пошто Косовска полиција и КФОР тврде да је гробље – минирано!

У те њихове тврдње, као и наводе да се не знају наручиоци и починиоци злочина, нико у селу не вјерује.

У то сумњају Живићи, Јанићијевићи, Марковићи, Кораћи, Одаловићи, Ћирковићи... Свих преосталих 250 од близу 1.000  Херцеговаца, колико их је до злочина живјело у селу.

Терористичке власти, како их називају мјештани, претвориле су Старо Грацко (село у којем су до 1999. године живјели најбогатији Срби у централном дијелу Косова, па и шире) у симбол владавине безакоња и прашуме.

Како тврде мјештани, убице се слободно шетају селом и мјеркају парцеле у власништву породица убијених.

Српска нога није од момента злочина крочила на стотине хектара ораница у власништву страдалника.

Већина власника не зна ко сада њиве преорава, нити, у општини којом владају окорјели припадници бивше терористичке ОВК, прихватају захтјеве мјештана да се уведе забрана кориштења те земље.

Мјештани нерадо говоре о злочинцима. Страхују, како каже Срни Љубица Живић, мајка убијених Радета и Јовице, за животе немоћне и назаштићене дјеце, која већ схватају да су њихови очеви страдали само зато што су се одважили да – покупе жито да би преживјели.

Зна се да је УНМИК полиција 2007. године у сусједном селу Велики Алаш ухапсила Малзума Битићија јер је у његовој кући пронађена документација која је указивала да се ту налази штаб такозване ОВК и да је он један од извршилаца масакра над жетеоцима.

Међутим, чувени „алиби“ (недостатак доказа), којим се пред правосудним органима бране сви до једног починиоци злочина над Србима, примијењен је и у његовом случају, па су УНИМИК и Еулекс затворили случај.

У селу, у коме мук и тишина одражавају немоћ и безнађе, ипак се надају да ће рука правде стићи злочинце и да ће, осим њих, одговарати и Бернар Кушенер, први цивилни администратор Косова и Метохије, у чије вријеме је масакр почињен.

Породице страдалника истичу да су стотинама пута давали изјаве о осумњиченима и да су тражили да се истрага заснује на Кушнеровом саслушању и на саслушању британског команданта КФОР-а, у чијој је зони одговорности било Старо Грацко.

И данас их вријеђа Кушнерова изјава да су „Албанци много страдали и да су ране свјеже и болне“, што су Срби схватили као правдање масакра.

Tе речи Кушнер је изговорио на дан сахране, дајуће гаранције да ће починиоци бити пронађени.

Понудио је и награду од милион марака ономе ко дојави било какву информацију о злочинцима.

Мјештани, међутим, вјерују да је та награда припала управо ономе ко је требало (а није) да пред лице правде изведе Tачијеве саборце одговорне за убиство Милована Јовановића, Јовице и Рада Живића, Андрије Одаловића, Слободана, Мила, Новице и Момира Јаницијевића, Станимира и Бошка Декића, Саше и Љубише Цвејића, Николе Стојановић и Миодрага Tепшића.