Стојан Јанковић (1635-1687) Фото: Архива
Последње суботе августа 2017, у цркви Св. Ђорђа на Бановом брду у Београду, одржан је помен Стојану Јанковићу, вођи ускока у Равном Котарима у 17. вијеку.
Ко је Стојан Јанковић?
Да бих добио одговор на ово питање, консултовао сам Википедију на српском, хрватском и српско-хрватском, као и текстове које су о њему написали и овогодишњи и неки предходни домаћини помена.
Сви извори су сагласни да је он син Јанка Митровића (1613-1659), харамбаше, главног поглавара морлачке народне војске у Кандијском рату, чији отац Митар је из Жегара. Митровићи су се 1647. доселили у Будим код Поседарја, на млетачкој територији. Иако нема документа о Стојановом рођењу, најчешће се спомиње 1635. година, док се сви извори слажу да је погинуо 23. августа 1687. код Дувна.
Стојан се прославио као вођа далматинских Морлака у борби против Османског царства. Борио се у више ратова против Турака, међу којима су најпознатији кандијски (1645-1669) и морејски рат (1683-1699). У фебруару 1666. је заробљен код Обровца на ријеци Цетини, где је у борби погинуло много Турака. Након заробљавања Јанковић је одведен у Цариград, одакле је успио да се ослободи након 14 мјесеци.
За војне заслуге и показану храброст, Млетачка република га је 1670. одликовала златном колајном св. Марка, именован је за каваљера (витеза) св. Марка и добио је посједе у новоосвојеним областима у Исламу Грчком. Истакао се и у борбама у Херцеговини, а 1686. је ослободио град Сињ, Лику и Крбаву. Годину дана касније је погинуо током напада на Дувно.
Стојан је имао и два брата, Илију и Завишу, и обојица су се борили против Турака. По предању Стојан је сахрањен у цркви у насељу Будим, близи његових двора, Илија у цркви у Жегару а Завиша у цркви св. Ђорђа у Биљанима Доњим.
Око наведених података, у већем дијелу сагласне се све три Википедије. Оно у чему се не слаже хрватска са осталим двјема јесте национална, вјерска и географска припадност, укључујући и презиме Стојаново.
Док у ср. и срх. Википедији пише да се Стојан Митровић Јанковић прославио као вођа далматинских Срба у борби против Османског царства, у хрватској, под одредницом Стојан Митровић, пише да је био хрватски ускок из обитељи Митровића, како му пише у деведесет посто млетачких докумената, док му је Јанковић по оцу.
По хр. Википедији “национално, вјерско и географско порјекло породице Стојана Митровића често је криво приказивано у вријеме обију Југославија, а и данас, од историчара српске националности, све на штету хрватског католичког порјекла Стојана Митровића” и за такву тврдњу дају сљедећу аргументацију: великосрпски историчари тумачили су да је из Жегара, премда талијански документи биљеже да је он “од” или “према” Жегару; 1613. (година рођења Стојанова оца) у Жегару је живјело 600 католика и није било ниједног Србина; Митар је хрватско име, о чему свједоче бројни историјски документи, међу којима и име хрватског краља народне крви Дмитра Звонимира, који је живио хиљаду година раније; Стојан се 17. августа 1676. године вјенчао с Антонијом Реци по “обреду Свете католичке цркве”.
Ср. Википедија не спори податак да се Стојан вјенчао са гркокатолкињом Антонијом Реци “по обреду свете католичке цркве” зато што у то вријеме у Задру није постојала, а не постоји ни данас, гркокатоличка црква, што не значи да је промијенио вјеру или да прије тога није био српске националнасти, односно православне вјере. То јасно доказује матична књига рођених (МКР) Православне цркве у Задру у којој под датумом од 23. 4. 1674. стоји: “Ђурађ Алојз, син Стојана Јанковића и његове супруге, госпође Винке” ( његова прва жена), као и упис под датумом од 30. 9. 1677, где стоји: “Јосиф, син каваљера Стојана Јанковића и његове супруге, госпође Антоније”.
Иако нисам историчар, на основу мог општег образовања, тврдим да је текст у хр. Википедији о Стојановом хрватском порјеклу чиста конструкција, а ево и зашто:
Тврдњу да у вријеме рођења Стојановог оца Јанка у Жегару није било ниједног Србина демантује неспоран историјски податак да је у непосредној близини постојао, а постоји и сада, православни манастир Крупа, који је саграђен 1317, у вријеме српског краља Милутина, дакле 322 године прије рођења Стојановог оца. Па зар је логично и животно да је неко градио православни манастир а да у близини није било православаца. Па све да их и није било у Жегару, морало их је бити око Жегара.
Поред двора Јанковића и данас се налази црквица св. Георгија, коју је управо Стојан и саградио 1675, у част свог крсног имена. А који су то католици имали “славе”? Јесу они у сјеверној Далмацији, задржавјући тако везу са вјером којој су припадали прије превјеравања.
Стојан је опјеван у народним епским пјесмама: „Јанко од Котара и Мујин Алил“, „Женидба Стојана Јанковића“, „Ропство Јанковић Стојана“… А ко то осим Срба има народне епске пјесме? Нико, колико знам.
А име Митар? И ја сам са Равних Котара и никада нисам упознао ниједног Хрвата и католика са таквим именом, док их је било са презименом Митровић, што говори да су промјенили православну у католичку вјеру. А презиме? То је ствар тадашњих култура. Латини су писали једно породично презиме, а Срби и православци (Руси то раде и данас) породичном презимену додавали су и презиме изведено из очевог имена. Па зар и то није доказ ком народу и вјери је Стојан припадао.
Да ли је поред свих наведених неспорних чињеница и аргумената било потребно српским историчарима да присвајају Стојана Јанковића? Наравно да није.
А то што Хрвати присвајају српске јунаке, попут Стојана Јанковића, научнике, попут Николе Тесле и Руђера Бошковића, и књижевнике, попут Владана Деснице, је потпуно разумљиво. Кад немају својих великана таквог угледа, добри су и туђи, које са хрватством веже само мјесто рођења на данашњим просторима хрватске државе.
Ако се на вријеме, аргументовано и организовано не супроставимо оваквим конструкцијама, Хрвати би могли и успјети у својим намјерама. На то упозоравају и догађаји из деведесетих прошлог вијека када су Срби почишћени из сјеверне Далмације. Дворе Јанковића и цркву св. Георгија у Исламу Грчком, девастирале су хрватске снаге током операције “Масленица” у јануару 1993. године.
31. август 2017.
Текст објављен у “Балкан експресу” и у књизи “Хроника 5”, 2017.
