Глас Српске, 22.8.2021, Гаврило Дожић, патријарх чији говори су били убојитији од њемачких тенкова – Какав пакт, побогу, Ваше височанство

ЊС Патријарх Гаврило (Дожић) 1881-1950. Фото: Википедија

Прије Његове светости патријарха српског Порфирија, који је у четвртак на велики хришћански празник Преображење Господње служио литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Добоју, посљедњи првојерарх Српске православне цркве који је био у посјети граду под Требавом био је патријарх Гаврило 1938. године.

Патријарх Гаврило слови за грандиозну личност новије српске историје. Он је 1938. освештао новоизграђени храм Светих апостола Петра и Павла у Добоју у којем је патријарх Порфирије прије три дана служио свету литургију.

Какав пакт, побогу, Ваше височанство, без договора и одлуке целог нашег народа. Моја је дужност да Вам отворено кажем да би приступање наше државе Тројном пакту и њено опредељење за Осовину уништило животну снагу и морал нашега народа. Ви треба да знате да ћу и свој живот положити, када је у питању Отаџбина, као што су то у прошлости наши претходници радили.

Рођен као Ђорђе Дожић 1881. године у тадашњој Књажевини Црној Гори, патријарх Гаврило остаће уписан као један од најзначајнијих првосвештеника СПЦ-а који је на челу цркве био током великих и значајних историјских дешавања по српски народ. Био је учесник и свједок уједињења српског народа у једну државу под династијом Карађорђевића, поновног успостављања српске патријаршије, распада Отоманског царства, Аустро-Угарске и Руске царевине. Учесник је Првог балканског рата, преживио је страхоте и голготу Првог и Другог свјетског рата и долазак комуниста на власт у Југославији. Радио је на уједињењу и јачању српске цркве, водио бригу о српском народу и осим тога што је био велики духовник, племенити хуманитарац и мисионар, патријарх Гаврило Дожић показао се и као мудар и одлучан политички актер.

Прије него што је на патријаршијском трону замијенио Варнаву (Росића), као митрополит пећки Гаврило је обновио Његошеву капелу на Ловћену која је у току аустроугарског бомбардовања Ловћена 1916. године била јако оштећена. Сабор Српске православне цркве у новембру 1920. године прихватио је његов приједлог о обнови капеле и враћању посмртних остатака владике Рада. Пренос Његошевих моштију и отварање нове капеле је свечано извршено 21. септембра 1925. године, а свечаности је присуствовао и краљевски пар Карађорђевића. Митрополит Гаврило био је на челу комисије која је десет година радила на Уставу СПЦ, који је донесен 1931. на темељу Закона о СПЦ из 1929. године.

За патријарха је изабран 21. фебруара 1938. и на патријаршијском трону наслиједио је патријарха Варнаву Росића који се упокојио изненада 1937. године. У инаугуралном говору, увиђајући да се Европа налазили пред новим ратом, истакао је, између осталога: “Хитлер није дошао да нам донесе љубав и мир, него да запали пожар у Европи. Зар може ико паметан да верује у његове речи и обећања? Наивно је мислити да Хитлер неће смети да проузрокује рат.” У погледу Конкордата са Римом, био је непопустљив и предводио је Крваву литију након које је одбачен Конкордат 29. новембра 1937. године.

Пред Други свјетски рат вршио је мисије по цијелој земљи и попут Светог Петра Цетињског молио за мир и слогу, јер је то био услов опстанка цркве и народа и позивао на отпор фашизму и злочинима које врше читавим народима, посебно словенским. Био је жестоки противник потписивања Тројног пакта (25. марта 1941) и писмено је савјетовао југословенској влади да га не потписују у Меморандуму који је потписао у име СПЦ 19. марта 1941. године.

У разговору са кнезом Павлом Карађорђевићем патријарх је предлагао мјере да се избјегне удес државе и народа. Тражио је образовање владе народне слоге и јединства од представника политичког и јавног живота. У разговору са кнезом Павлом патријарх је оштро реаговао: “Какав пакт, побогу, Ваше височанство, без договора и одлуке целог нашег народа. Моја је дужност да Вам отворено кажем да би приступање наше државе Тројном пакту и њено опредељење за Осовину уништило животну снагу и морал нашега народа. Ви треба да знате да ћу и свој живот положити, када је у питању Отаџбина, као што су то у прошлости наши претходници радили.”

У својим “Мемоарима” патријарх Гаврило забиљежио је детаље организације и спровођења војног пуча којим је збачена дотадашња краљевска влада Цветковић-Мачек (27. март 1941.) и одбачен Тројни пакт. Тим поводом патријарх Гаврило одржао је говор 27. марта 1941. године преко Радио Београда, Загреба и Љубљане. У том говору казао је “Видовдан 1389. године, Видовдан 1914. године и 27. март 1941. године су исти по суштини и мотивима. Српски народ манифестовао је своју потпуну вољу да иде до краја против Хитлерове тираније да би тако заштитио своје националне и државне интересе”.

Вајар Иван Мештровић за тај говор је рекао да је “убојитије оружје од свих њемачких топова и тенкова”. Хитлер је патријарха Гаврила Дожића означио као главног непријатеља и означио га као организатора отпора његовој политици на Балкану посебно у Југославији. За вријеме Другог свјетског рата патријарх Гаврило био је једно вријеме у строгом кућном притвору у манастиру Раковица одакле је тражио заштиту код великодостојника Католичке цркве за српски народ у НДХ. У прољеће 1945. отишао је у Рим гдје је одбио сусрет са римским папом због папине подршке Павелићу.

– Имамо информације из савезничких извора да је побијено између 700 и 800 хиљада Срба. Како сада могу да пређем преко свега тога и идем у Ватикан на ноге папи? Ја бих се радије сто пута определио за смрт. Моја је дужност да у свему поделим зло и добро са народом. Све друго за мене не би био исправан и частан пут – записао је патријарх Гаврило.

Борио се да се СПЦ очува у новој комунистичкој Југославији и био велики противник стварања Македонске православне цркве и алтернативне цркве или “Народне цркве” како ју је називао Јосип Броз Тито. Патријарх Гаврило изненада се упокојио 6/7. маја 1950. године у Београду у 69. години живота.

Забиљежене су и његове посљедње ријечи у којима је изразио своје разочарење и неповјерење према западним земљама и своју изузетну наклоност према “мајци Русији”. Било је то његово коначно опредјељење између Истока и Запада, а о томе свети владика Николај Велимировић каже: “Исток се толико удубљује у размишљање да нема времена за пословање, а Запад толико послује да нема времена за размишљање. Нити је Исток за науку, нити Запад за филозофију”.

Непријатељи

Патријарх Гаврило био је највећи противник Тројног пакта и у својим “Мемоарима” је записао да не треба правити савез “са својим највећим непријатељима, Хитлером и Мусолинијем, убицом краља Александра”.

– Шта би наши мртви данас рекли из гробова на ово наше савезништво са убицама њиховим – запитао је патријарх.

Дарко Момић