Како је мучен и убијен митрополит Петар (Зимоњић)

Свештеномученици митрополит Петар (Зимоњић) и владика Сава (Турлајић) Фото: сајт Православље живот вечни и сајт Епархије Зворничко-тузланске

Врхунац усташког иживљавања услиједио је по митрополитовом доласку у казнионицу Окружног суда у Госпићу, гдје је митрополит спавао на земљи, морао носити цјепанице на голим леђима, чистити двориште и клозете, уз непрестано понижавање највулгарнијим ријечима

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 21. АПРИЛА /СРНА/ – Навршава се 75 година од када је усташка власт Независне Државе Хрватске /НДХ/ у првим мјесецима окупације БиХ 1941. године, убила девет од 106 свештеника Митрополије дабробосанске, укључујући митрополита дабробосанског Петра Зимоњића.

Остало православно свештенство је, са породицама, похапшено и протјерано у Србију, а неки су, увидјевши шта се спрема, на вријеме избјегли усташку каму.

О размјерама усташког злочина говори чињеница да су у Сарајеву остали само свештеник у болници Алексеј Кришко, Рус – избјеглица, пензионисани свештеник Тодор Јунгић од 80 година, који је био на самрти, и јерођакон Варнава Настић.

Протојереј ставрофор Ранко Билинац истиче за СРНУ да је усташка власт одмах на почетку 1941. године заузела став да се Светосавска црква потпуно уништи и то тако што ће епископи и свештеници бити побијени или протјерани, а православни храмови и манастири порушени.

Он истиче да је Српска православна црква /СПЦ/ била једина вјерска заједница коју су њемачки и усташки окупатори прогласили непријатељском, примарно због њеног антифашистичког држања и учешћа у 27-мартовским догађајима 1941. године.

СТРАДАЊЕ МИТРОПОЛИТА ПЕТРА ЗИМОЊИЋА

Билинац истиче да њемачке, а потом усташке власти, од самог почетка нису остављале на миру митрополита Петра Зимоњића, већ су му на разне начине отежавале обављање пастирских дужности и пријетиле смрћу.

О самом начину и времену страдања Светог Петра има неколико верзија, а проучавања епископа Атанасија /Јевтића/ изнијета у књигама „Од Косова до Јадовна“ и „Великомученички Јасеновац“, упућују да је најближе истини сажет опис који даје др Ђуро Затезало у двотомној књизи „Јадовно“, зборнику докумената о усташким злочинима у геноцидној НДХ.

У недјељу, 27. априла 1941. године у сједиште Митрополије дабробосанске у Сарајеву дошли су њемачки официри, гестаповци, да изврше претрес. Понашали су се дрско према митрополиту, оптуживали су српске архијереје за 27. март, а један од њих је упитао митрополита Петра:

„Јесте ли ви тај митрополит који захтијева рат са Нијемцима?“, додавши да га „за то, као и све њему сличне, треба убити“.

На то је митрополит одговорио: „Господине, ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви, ми никога нисмо напали, али се ми не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати, него народ који има право на живот. Пријетњи смрћу се не плашим, јер сам већ једном ногом у гробу“.

Усташки поглавник Анте Павелић и његова „десна рука“ Андрија Артуковић захтијевали су од усташких власти у Сарајеву да „ријеше случај Зимоњић“, а оне су само чекале погодан моменат да ухапсе и убију митрополита Петра.

То је првих дана маја 1941. године требало да организује усташки повјереник за БиХ римокатолички свештеник Божидар Брало, који је од митрополита Петра захтијевао да нареди православним свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилицу, а да печати и службена документа буду исписани латиницом.

Запријетио му је да ће, ако то наређење не буде извршено, повући највећу казну, послати га у концентрациони логор или убити. Митрополит је тај захтјев енергично одбио због чега су га усташе убрзо ухапсиле и изложиле стравичним понижењима и мучењима.

Члан Црквеног суда у Сарајеву протојереј Јанко Брежанчић у свом извјештају о одвођењу митрополита Петра свједочи да су усташе владику ухапсиле 12. маја 1941. године у 16.30 часова, о чему је одмах обавијештен митрополитов брат Аћим Зимоњић.

У Сарајеву се причало да је према митрополиту Петру у полицији, а касније и у затвору грубо поступано и да му је ишчашена рука.

Сарајевски православци одредили су неколико својих угледних људи да оду код сарајевског надбискупа Ивана Шарића да замоле да код власти интервенише за митрополита који им је на лицу мјеста одговорио да не може ништа учинити. Митрополита су покушавали да спасе и муслимани и Хрвати, али ништа није помогло. Митрополит Петар је 15. маја одведен у Загреб.

Доктор Бранко Мрвош у свом извјештају свједочи да су, за вријеме док је био у затвору загребачке полиције у ћелији број 36 на трећем спрату, 17. маја увече доведени митрополит Петар Зимоњић, прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Војо Бесаровић.

Након извјесног времена, митрополит Петар преведен је у логор Керестинец у близини Самобора гдје му је обријана брада. Тамо је задржан до 15. јула 1941. године. Тог дана је тај логор расформиран, заточеници распоређени у друге логоре, а митрополит Петар, заједно са једном групом интернираних, доведен око 16.00 часова у загребачку полицију, одакле је исте ноћи спроведен у Госпић.

Врхунац усташког иживљавања услиједио је по митрополитовом доласку у казнионицу Окружног суда у Госпићу, гдје је спавао на земљи, морао носити цјепанице на голим леђима, чистити двориште и клозете, уз непрестано понижавање највулгарнијим ријечима.

Присиљавали су га батинама да заточеницима Србима држи говоре и проповиједи.

Њега и владику /Горњокарловачког/ Саву Трлајића из Плашкога у Лици мучили су и у логору Јадовно тако што су их више пута изводили до Шаранове јаме да гледају масакрирање њихових вјерника, да би након одређеног времена 5. августа 1941. године обојицу усмртили над истом јамом, ударцима маљем у потиљак и бацили их у јаму.

До овог податка о митрополитовом окончању овоземаљског живота, како наводи владика Атанасије, Затезало је дошао на основу личних исказа преживјелих свједока, а један од њих је и Милан Љуштина, избјеглица из Доњег Лапца у Лици.

О одвођењу митрополита Петра на губилиште у Јадовно говори и странац др Недо Нојфилд, који је „видио српског владику Петра /Зимоњића/ како је вођен на Јадовно“.

За страдање у Јадовну светог свештеномученика Петра Сарајевског, и са њим светог свештеномученика Саве Горњокарловачког, говори и податак да је Епархија горњокарловачка, као и Удружење српских свештеника, на постављеној Спомен-плочи на Јадовну, крај Шаранове јаме, године 1983. уписала њихова имена, заједно ца 49 свештеника, за које се зна да су ту убијени и бачени у страшну Шаранову јаму на Јадовну.

Усташе су митрополита Петра скривале од Нијемаца, који су тражили да буде предат њима да му они суде, што објашњава зашто је главна Њемачка команда, на тражење Недићеве Владе из Србије, преко тамошње њемачке команде, одговорила да не зна гдје се митрополит Петар налази.

Приредио: Невенко ЕРИЋ