Погледи, 2. 5. 2013, Комунисти порушили Зејтинлик у Србији [из Архиве]

Изглед гробља у Шумарица пре него што су га комунисти порушили Фото: Погледи.рс

ЕКСКЛУЗИВНО!

Комунисти порушили Зејтинлик у Србији!

На централном гробљу српске војске из Првог светског рата, у крагујевачким Шумарицама, комунисти су поломили крстове и засадили шуму

Сви ми знамо за српско војничко гробље Зејтинлик у Солуну. Ту су сахрањени јунаци са Солунског фронта изгинули од 1916. до 1918. године.

Међутим, да ли се неко запитао где су сахрањени српски војници пали на Церу, Колубари и у другим биткама вођеним у Србији 1914. и 1915. године? Где је Зејтинлик у Србији?

То гробље је, очигледно, неко уништио. Прва сумња пада на Немце. Они су држали Србију под окупацијом од 1915. до 1918, па затим, поново, од 1941. до 1944. И данас многи верују да су нам Немци били највећи непријатељи у овом веку.

Међутим, нису Немци! Чак ни они у униформама Хитлерове војске!

Али, пођимо редом.

Сада је на овом месту шума. На свом месту стоје само камени лав и понеки споменик који је надживео комунистички вандализам Фото: Погледи.рс

КАМЕНИ ЛАВ

Централно гробље српске војске у Првом светском рату налазило се у Шумарицама поред Крагујевца. Када је почео рат, у Крагујевац су се сместили престолонаследник Александар, Врховна команда, а поред осталог и централна болница српске војске.Болница се налазила на месту где су данас стадион Фудбалског клуба „Раднички“ и горњи део Великог парка, као и у оближњој касарни. У болицу су доношени тешки рањеници са свих фронтова, почев од краја лета 1914. године. У зиму 1914/15. било је много оболелих од пегавог тифуса. Из бројне медицинске екипе, до данас је највише остала упамћена једна странкиња која је дошла да помогне Србима – Елизабет Роуз.

Преминули војници сахрањивани су на брдашцу – тада непошумљеном – западно од Крагујевца. На том месту је већ постојало војничко гробље, основано у време српско-турских ратова 1876-1878. године, а можда и још раније. У мирнодопским временима, овде су сахрањивани војници преминули за време служења војног рока у Крагујевцу. Сахране су учестале са балканским ратовима 1912-1913, а нарочито када је почео Први светски рат. Током Првог светског рата гробље се вишеструко увећало.

Октобра 1915. године, српска војска се повукла према југу, а Крагујевац су заузеле немачке и аустроугарске трупе. Окупатор није оскрнавио српско војничко гробље, него је у продужетку почео да сахрањује своје погинуле и умрле војнике.

Случај је хтео да почетком рата у Тополу буду донесена два лава од белог мермера, исклесана у природној величини, у лежећем положају. Лавове је наручио Краљ Петар Карађорђевић, желећи да их постави испред своје цркве задужбине на Опленцу. Једног од ових лавова Немци и Аустроугари крајем 1915. године доносе из Тополе и постављају испред свог војничког гробља у Шумарицама. Лав је гледао на немачке и аустроугарске гробове, док се на свега неколико корака поред њега налазио последњи ред српских гробова. На постаменту споменика окупатор је исклесао речи „Pro patria“ (за отаџбину). По ослобођењу, овај натпис је замењен новим, српским, који и данас постоји: „Захвална отаџбина 1914-1918“.

Између два рата војници су и даље сахрањивани у Шумарицама, са десне стране каменог лава. Окупаторско гробље није оскрнављено, али није Бог зна како ни одржавано; чувар гробља, чија се кућа налазила тридесетак метара испод и улево од каменог лава, имао је превише посла са хиљадама српских гробова.

Ни 1941. године, када се вратио у Крагујевац, немачки окупатор није оскрнавио српско војничко гробље. Своје војничко гробље тада је довео у ред, а ускоро је ту почео да сахрањује погинуле и умрле војнике Трећег рајха. Овде је, вероватно, сахрањено и оних десет немачких војника, које су четници пуковника Драже Михаиловића ликвидирали 15. и 16. октобра 1941. у борбама на путу Крагујевац-Горњи Милановац.

ДОЛАЗЕ КОМУНИСТИ

Октобра 1944. године Немци одлазе из Крагујевца, а иза њих, уместо српске војске као 1918, сада у град улазе Совјети и југословенски партизани. Одмах по освајању Крагујевца партизани хапсе и стрељају велики број грађана. Како је једна од оптужби за стрељање без суда била „сарадња са окупатором“, чувар гробља, са сином и две кћерке, бежи из своје куће; бојао се да не изгубе главе, јер је помагао Немцима приликом сахране њихових војника.

Комунисти су одмах порушили све немачке и аустроугарске гробове. Потом су уништили крстове са хумки родољуба које су, у непосредној близини, Немци стрељали 21. октобра 1941. године. Српско војничко гробље, у том првом налету, нису дирали, али је оно почело да пропада јер више није имао ко да га одржава.

Прошло је више година од тзв. ослобођења, када је Радомир Ракоњац, који је 1914. и 1915. био болничар у централној болници српске војске у Крагујевцу, а потом војник, учесник Албанске голготе и Солунац, начуо да комунисти спремају неко зло у вези српског војничког гробља. Зато је послао сина Милована, који је већ тада био на гласу као добар фотограф, да оде и кришом сними гробље.

Слутње старог Ракоњца су се обистиниле.

Једне ноћи, уочи првог снега, комунисти су однели крстаче са српског војничког гробља из 1914/15. године, као и оне из балканских ратова. Оставили су само лава и два камена споменика (крстаче су биле дрвене). Нико није знао када су тачно то учинили нити где су бацили крстаче.

За злочин су најпре сазнали Солунци, можда већ после неколико дана. „Мој отац је заплакао када је видео да нема крстача“, каже Милован Ракоњац. Али ни Солунци, најхрабрији међу Србима, нису дигли глас.

Знали су: једна реч одвешће их на неку од необележених масовних гробница у Капислани, Илићеву, Петровцу или на Метином брду, попут многих других, почев од октобра 1944. године. А ништа се неће променити.

Тако је Крагујевац и ову несрећу испратио муклим шапатом, погнуте главе, као и друге велике несреће од тог октобра. Али комунисти нису ћутали. Њихова пропаганда непрестано се ругала Крагујевчанима причама о „слободарском граду“.

Следећег пролећа, изнад костију српских војника и официра, посадили су дрвеће. Већ после неколико година густо жбуње је прекрило војничко гробље. Сада је то већ права шума, која доминира западним делом града. Ова шума савршено скрива место злочина, али и бројне љубавне парове који је посећују и не сањајући где се налазе.

ПРЕДКУМАНОВСКА СРБИЈА

Није, међутим, само шуми намењена улога скривања злочина. У то смо се уверили када смо са Милованом Ракоњцем посетили Спомен парк „21. октобар“, у чију надлежност спада читав овај комплекс. На питање о српском војничком гробљу уследио је одговор да је оно ту, где и одувек, и да је скоро уређено. На први поглед, одговор је тачан. Са леве стране каменог лава заиста постоји српско војничко гробље – оно старије од 1912. године. То гробље комунисти нису срушили, али га нису ни чували, тако да је на њему остало још свега неколико десетина споменика, од којих су неки измештани приликом изградње тзв. етно куће (зато на овом делу гробља има и млађих споменика). Али, и то што је остало довољно је за замку постављену будућим генерацијама: ако би неко на старим мапама, или у старим књигама, сазнао за војничко гробље западно од Крагујевца, можда не би приметио да је ово што је остало само део једног великог гробља.

Комунистима није било тешко да примене такву тактику, јер њихова идеологија признаје само „предкумановску Србију“, тј. Србију која је постојала пре 1912. године и победоносне битке против Турака на Куманову. Они сматрају да је Србија била агресор у Првом и Другом балканском и Првом светском рату: тада је „великосрпска буржоазија“ водила „освајачке ратове“, у којима је „окупирала“ Македонију, Косово, Стари Рас, Хрватску, Словенију… Тако је уништавање српског војничког гробља 1912-1918. комунистима представљало један симболичан акт у њиховој политици враћања Србије у предкумановске границе.

Међутим,Милован Ракоњац сматра да комунисти гробље старије од 1912. године нису срушили из других разлога.“То гробље је било у таквом стању да нису имали шта да уклањају. Сви споменици су били порушени и зарасли у коров.Тек када је прављена етно кућа, крајем седамдесетих, неко се сетио шта значи један крајпуташ. Тада су преостали споменици доведени у ред, а празна места су попуњена новим дрвеним крстачама без ознака. Један део споменика је измештен јер је етно кућа направљена управо на горњем делу гробља, мада је сав простор иза празан“, каже Ракоњац.

ДИКТАТОР У КРАГУЈЕВЦУ

Према сведочењу Милована Ракоњца, порушено војничко гробље било је дуго око 250 а широко око 150 метара. Први гробови постављени су 1912. године, одмах иза места где се сада налази хотел „Шумарице“. Последњи ред гробова пружа се почев од десног бока каменог лава. Крстаче су биле обележене редним бројевима. Највећи број који се види на Ракоњчевој фотографији је 1.232. По његовој процени, могло је бити око 2.500 крстача. Тачан број се може сазнати откопавањем гробова, или у некој архиви, ако је комунисти нису уништили.

Хотел „Шумарице“ подигнут је на месту Ловачког дома из 1935. године, мада је могао бити саграђен било где у околини, јер се у читавом крају, поред гробља, налазе само шуме и ливаде. Али, комунистичка власт је рушила успомене на претходно време. У случају Ловачког дома то није било једноставно, јер је, по сведочењу Милована Ракоњца, поред непроцењиве уметничке вредности, он имао и необично чврсту конструкцију. „Једва су га срушили“, каже Ракоњац. „Ловачки дом би сигурно надживео овај хотел“.

Ловачка кућа, међутим, и поред свих својих вредности, није могла да испуни једну посебну намену као њен наследник. Хотел „Шумарице“ је, наиме, прављен са специјалним одајама за Ј. Б. Тита, које је он посетио свега два-три пута. Последњи диктаторов долазак у Крагујевац, 1978. године, био је кобан за стари центар града. Локални комунисти, у убеђењу да се Титу неће свидети старе грађевине, порушили су их све одреда. Тада је страдала и велелепна зграда Уједињене банке.

Али, локални комунисти су овом приликом начинили и једну несхватљиву грешку. Специјално за диктатора, на неколико стотина метара од хотела „Шумарице“, направили су тзв. етно кућу у шумадијском стилу. Када је из својих одаја Тито кренуо у шетњу, домаћини су му рекли да ће сада видети како је изгледала једна сељачка шумадијска кућа у прошлом веку. Као службени фотограф, Милован Ракоњац се тог јутра налазио свега неколико корака од диктатора. „Када је чуо за шумадијски стил, качару, сушару и остале детаље, Тито је љутито одмахнуо руком и одбио да иде у том правцу“, каже Ракоњац.

Наредних година нико није бринуо о етно кући. Лагано је пропадала, да би најзад, до темеља изгорела у пожару који је избио под неразјашњеним околностима. Оно мало материјала што је остало иза ватрене стихије, крагујевачка сиротиња је однела до последњег камена. Тако је овај пројекат локалних комуниста имао неславан и почетак и крај. Можда због тога што је подигнут на гробовима српских војника и официра.

Одјек Шумадије, освећење споменика Витешком Краљу Александру, 28. јун 1936. године фото: Архива

КРАЉЕВА ГЛАВА

По освајању Крагујевца, комунисти нису рушили само крстове на гробовима, већ и споменике који су им сметали. Поред осталог, срушили су и споменик краљу Александру Првом Карађорђевићу, изливен од топова из минулих ратова, који се налазио на улазу у Завод („Црвена застава“). На том месту касније су подигли споменик ливцу, који, иначе, има савршено уметничко решење: ливац је приказан са необично малом главом а огромним телом. Случајно или намерно, уметник је тачно приказао шта се у комунизму очекује од радника, а да комунисти то нису приметили.

Споменик краљу Александру срушен је ујесен 1946. године. Према сведочењу Милована Ракоњца, споменик висок 12-13 метара везан је челичним сајлама, које су вукле две руске самохотке. Сцену је посматрала маса света, али нико се није усудио да нешто каже, осим Миловановог оца Радомира. Правећи се да не види добро, стари Ракоњац је покушао да прође поред стражара.

– Где ћеш? – пита га стражар.

– Не могу да видим шта пише на споменику, – одговорио је Радомир Ракоњац подешавајући наочаре. – Дедер, прочитај ми ти младићу.

– Чича, бре, зар не видиш онолика слова! – одговорио је комуниста.

– Не видим, дете, прочитај ми, молим те – наваљивао је Радомир, мада се огроман натпис на споменику видео с краја града.

– Пише „Чувајте Југославију“ – рече на крају комуниста.

– У, бре, па што га онда рушите – одговори Радомир глумећи изненађење – а ја сам мислио да пише „Чувајте ми децу и Марију“.

Тада је стари Ракоњац рекао да је он Солунац, заклет краљу и отаџбини, а можда би рекао још нешто да га син није вукао за рукав. За сваки случај, изгубили су се у гужви.

Када се 1959. године запослио у „Застави“, Милован Ракоњац се изненадио видевши, поред ливнице, краљев споменик у лежећем положају. „Свакога дана сам пролазио поред краља“, сећа се Милован. „Чини ми се да је неко измерио нос: био је дуг 56-57 центиметара“.

После неког времена, споменик су почели да секу, од ногу па навише, и топе у ливници. На крају, негде 1964. или 1965, остала је само глава. Дуго је стајала иза ливнице, све док, изненада, није нестала. „Надам се да у ‘Заставином’ музеју знају где је краљева глава“, каже Милован Ракоњац.

Споменик краљу Александру је, иначе, изливен у тој истој ливници, 1936. године, што је мање познато.

Освећење споменика витешком Краљу Александру, Крагујевац, 28. 6. 1936. године Фото: Архива

ХОЋЕ ЛИ ГРОБЉЕ БИТИ ОБНОВЉЕНО?

Редакција „Погледа“ упутила је писмо председнику Скупштине општине Крагујевац, Верољубу Стевановићу, у коме се каже:

„Поштовани господине,

Уз помоћ фотографа Милована Ракоњца недавно смо дошли до једног запањујућег открића.

У Шумарицама, између хотела и каменог лава, налази се централно гробље српске војске из Првог светског рата. На гробљу су сахрањивани војници, подофицири и војници преминули у централној болници, која се такође налазила у нашем граду. Болница је радила од Церске битке до октобра 1915. године, када се српска војска повукла на југ.

Ово гробље има исти значај као Зејтинлик у Солуну. У Крагујевцу се налазило централно гробље српске војске 1914. и 1915, а у Солуну током три наредне ратне године.

После Другог светског рата, комунисти су порушили све крстаче са српског војничког гробља из Првог светског рата, као и са гробова из Првог и Другог балканског рата, који су се налазили у непосредној близини. Однели су укупно око 2.500 крстача.  Нису порушили само гробове старије од 1912. године. Крстаче, које су биле дрвене, вероватно су спалили. На гробовима које су оскрнавили подигли су шуму.

У том времену страховладе, нико није дигао глас против овог вандалског чина. Међутим, како је пре неколико година у Крагујевцу дошло до смене органа управе, верујемо да се ова тешка неправда може исправити. Неопходно је спровести истрагу у вези овог случаја и обновити српско војничко гробље.

У непосредној близини српског, налазило се немачко војничко гробље из Првог и Другог светског рата, које су комунисти такође порушили. Сматрамо да и за ово гробље треба пронаћи одговарајуће решење, јер Срби не скрнаве гробове својих непријатеља.

Господине председниче, користимо прилику да Вас подсетимо и на судбину око 2.300 крстача на гробовима родољуба које су Немци стрељали 21. октобра 1941. године у Шумарицама, Грошници и Илићеву. Ове крстаче комунисти су такође порушили и бацили, а још нису предузете мере за њихово враћање.

Најзад, господине председниче, сматрамо да треба обележити и гробове грађана које су комунисти стрељали у Крагујевцу, почев од октобра 1944. године. На жалост, према првим проценама, и ова бројка је четвороцифрена. Да би се спречиле шпекулције са бројем жртава Другог светског рата, сматрамо да је неопходно начинити прецизан попис. У неким општинама, у којима су управу преузеле опозиционе странке, такав попис је управо у току. Пописују се жртве свих војних и паравојних формација: окупаторске, четничке, комунистичке и друге.

Надамо се да ће ово писмо скренути Вашу пажњу.

У Крагујевцу,
27.09.1998. г.

Главни и одговорни уредник,
Милослав Самарџић

(Погледи, БРОЈ 219, 1. октобар 1998)