Православље, 23.12.2013, Ненад Антонијевић: Албански злочини над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату

Српске Православне светиње на Косову и Метохији Извор: Епархија рашко-призренска СПЦ, kosovo.net

Нацистички геноцид над Србима

После Априлског рата 1941, споразумом фашистичке Италије и нацистичке Немачке од 23. априла 1941, Косово и Метохија су подељени између италијанског, немачког и бугарског окупатора,. Највећи део Косова и Метохије остао је под италијанском окупацијом и анектиран је „Великој Албанији“ краљевским указом и указом краљевског намесника од 12. августа 1941. (територија површине 8.900 км2, са 560.000 становника, укључујући плавску, рожајску и тутинску префектуру).

Призренска котлина, Метохија, централни део Косова, део Неродимља и Горњег Поморавља, Дреница, а од априла 1942. и Ибарски Колашин, припали су Италији и анектирани „Великој Албанији“. Немачкој су припали северни део Косова (Косовска Митровица и Вучитрн) и Мало Косово (Подујево). Ове области су укључене у српско управно подручје као Косовска област у рангу округа, у којем су фактичку цивилну власт имали Албанци. Бугарској су припали Качаник, Сиринићка жупа, део Неродимља и Горњег Поморавља.

На територији Косова и Метохије током Другог светског рата деловао је велики број оружаних формација окупатора и албанских квислинга који су одговорни за већину извршених злочина над цивилним становништвом. Италијани су су од албанског становништва формирали помоћну плаћену полицију, полувојничке добровољачке формације и батаљон фашистичке милиције. Најзначајније квислиншке албанске оружане формације били су вулнетари (добровољци), жандармерија, милиција, Косовски пук (Регимент Косова), батаљон 2. Призренске лиге, 21. СС дивизија „Скендербег“ и балисти – припадници Бали Комбтара.

Значајну улогу у стварању и руковођењу оружаним формацијама Албанаца имала је Друга призренска лига, формирана 16-19. септембра 1943. у Прзрену, која је прокламовала уједињење Косова и Метохије, Дебра, Струге, Улциња и Тузи с Албанијом.

Најзначајнији руководиоци Лиге били су Реџеп Митровица, Џафер Дева, Бедри бег Пејани, Аћиф Бљута и Арслан Бољетинац. Први на удару албанског терора били су солунски добровољци, колонисти и насељеници. Њима је пљачкана и паљена имовина, тучени су, уцењивани, убијани. У априлу и мају 1941. попаљена су сва насељеничка села у Метохији, сем Витомирице и Добруше, али су и она спаљена у јесен 1941. Само у пећком, ђаковичком, источком и дреничком срезу убијено је 162 лица, међу којима 14 свештеника и 1 монахиња.

Ђаковички срез је први на Косову и Метохији очишћен од насељеника. Током 1941. у граду Пећи и његовој околини догодила су се бројна убиства. У Гораждевцу код Пећи, у албанском терору убијено је 47 Срба. У источком срезу те године је убијено 67 Срба, а следеће 73. Највише људи страдало је 1943. године, када је убијено 135 лица. У селу Нова Шумадија код Призрена вулнетари су убили седам Срба. Изгон насељеника из Дренице, започет у време Априлског рата, окончан је у новембру 1941. године, осим Србице, која је расељена средином 1943.

У прва два месеца окупације, у Дреници је убијено 90 насељеника. Током лета 1941. почело је опште протеривање насељеника из више дреничких села. Формирале су се и две колоне избеглица, које су пратили италијански карабињери. Једна колона је ишла према Глоговцу, преко Косова Поља у Приштину, а друга преко Србице за Косовску Митровицу. Протеривањима су претходила или следила многа убиства у Србици, Воћњаку, Краљици, Ћирезу, Новом Пољанцу и другим селима.

Ибарски Колашин, компактна српска територија у долини Ибра, од Рибарића до Косовске Митровице, био је стално на удару албанског терора. Ову територију нападали су вулнетари из Дренице и Метохијског Подгора. Један од масовних напада догодио се 30. септембра 1941. Најжешћи удари на села Ибарског Колашина трајали су до 10. октобра 1941. Тада је спаљено више од 20 српских села. Прогони српског живља на Косову били су слични као и у дреничким и метохијским селима.

Прогони, пљачке и убиства Срба на Косову догађали су се у селима Танкосић, Черкез Садовини, Мужичану, Лугаџији, Српском Бабушу, Сазлији код Урошевца, Кривову, Доњем и Горњем Гадимљу, Маревцу, Енцу, Бандлићу, Великој Добрањи, Челопеку, Бадовцу, Ариљачи, Слатини, Мухаџир Бабушу, Бујанцу, Новом Мирашу, Лугу, Магури, Српском Вршевцу, Крушевцу, Мазгиту, Потуровцу, Помазатину, Новом Селу, Добреву, Смолуши, Крајишту, Старом Грацком, Врелу.

Насељеничко село Грболе је 1941-1943. у више наврата било нападано од стране вулнетара. Мештани су хапшени, тучени, одвођени у затворе, логоре и интернацију, убијани. Крајем 1943. и почетком 1944, преостало становништво се иселило у Србију.

Српско становништво се пред албанским терором склањало у Србију, Црну Гору, градове и манастире на Косову и Метохији, или одлазило у збегове у суседна српска села. Окупатори су предузимали казнене експедиције и слали Србе у интернацију у логоре у Италији и Албанији.

Крајем јуна 1942. Косово и Метохију је посетио председник албанске владе Мустафа Круја. Тим поводом издате су наредбе префектима и потпрефектима да све Србе староседеоце прогласе насељеницима, те да их, по том основу, уз помоћ италијанских и немачких служби, протерају у Србију или отпреме у концентрационе логоре. То је био наговештај потпуног егзодуса преосталог српског становништва са Косова и Метохије.

Крајем јуна 1942. у околини Приштине убијено је више Срба. Ова убиства потврђује и посланик НДХ у Софији Владимир Жидовец у писму од 5. септембра 1942. министру иностраних послова НДХ Младену Лорковићу. У делу тог писма каже се да су Албанци у Приштини и њеној околини убили 100 Срба, „…Албанци на тај начин циљају за тим да отјерају Србе из косовског краја.“ Током друге половине 1942. албанске квислиншке формације појачале су терор у готово свим српским селима широм Косова и Метохије.

Један од најмасовнијих албанских злочина над српским становништвом догодио се у Пећи и околини, у последњим месецима 1943, након капитулације Италије, када је стрељано или на други начин убијено више стотина Срба. У пећком срезу убијено је око 130 Срба, а у самом граду Пећи око стотину. Косовски пук су формирали октобра 1943. Џафер Дева, Аго Агај, Кемаљ Беј и Маљуш Косова. Од официра пука по свирепости су се истицали Бислим Бајгора и Хусеин Грдовци.

Покољ Срба у Урошевцу и околини догодио се 11. и 12. септембра 1943, када је убијено 60 Срба, од којих је 48 ликвидирано у граду, а 12 изведено из града и, после свирепог мучења, убијено на месту Камена глава. Извршењем овог злочина командовао је Јашаревић Амдија.

У току ноћи између 12. и 13. септембра убиства Срба догодила су се и у селима Некодиму, Борош селу, Дугањеву и Плешини. Масовно убијање Срба од стране албанских квислинга догодило се у староседелачком српском селу Брестовику код Пећи. До италијанске капитулације животе је изгубило 12 мештана, да би само 13. октобра 1943. било убијено 19 Срба. Октобра 1943. Албанци су у селу Ракош стрељали 63 Србина из неколико села.

Од средине 1943. појачан је терор у Ибарском Колашину. Нови напад на Ибарски Колашин почео је 3. фебруара 1944. из више праваца (Рибарићи, Дреница, Исток, Сува Река). Напади Албанаца, које је предводио Шабан Полужа, прекинути су 25. фебруара, после акције припадника ЈВуО. У овом периоду уништено је 15 српских села, изгорело 900 кућа, отете су 4 девојке, а убијено 69 стараца, жена и деце. Шест лица погинуло је пружајући отпор албанским нападачима. На Косову и Метохији свакодневно су убијани појединци или мање групе Срба, углавном од стране албанских квислинга, у другој половини 1944. ређе.

У Источком срезу 1943. и 1944. убијено је 95 Срба, претежно староседелаца (не рачунајући стрељане у Ракошу). У Ибарском Колашину је од 9. септембра до краја 1943. убијен 21 старији Србин, док су у 1944. животе изгубила 82 лица српске националности. Срби су убијани и у селима Гораждевац, Летина, Сига, Бело Поље, Витомирица, Дрсник, Клина.

Становништво Косова и Метохије страдало је и у логорима и затворима које су формирали италијански, немачки и бугарски окупатори и Албанци. Најпознатији затвори били су у Гњилану, Пећи, Приштини, Урошевцу, Ђаковици. У Косовској Митровици било је четири затвора. Концентрациони логор у Приштини формиран је маја 1944. године од стране Немаца, а по иницијативи Џафера Деве. Три дана пре немачког напуштања Приштине, логор је предат албанској полицији. Бројно стање затвореника у овом логору износило је највише до хиљаду људи, а из логора је у 4 наврата, интернирано око 1500 људи.

Велики број српског становништва је протеран са Косова и Метохије или је био принуђен да побегне са ове територије, да би избегао смрт. Сматра се да је око 40.000 Срба напустило италијанску, 30.000 немачку, а 25.000 бугарску окупациону зону. Око 100.000 Срба је под присилом отишло са Косова и Метохије. Срби су одлазили са овог подручја све до августа 1944. Последња група избеглица из Урошевца стигла је у карантинску станицу Равни Гај код Кнића 21. августа 1944.

Положај српског живља био је најтежи у италијанској окупационој зони, иако је било појединачних случајева заштите Срба од стране италијанског окупатора. Стање је било тешко у немачкој окупационој зони. Најповољније стање било је на територији коју је контролисала бугарска војска, због великог анимозитета и сукоба између бугарског окупатора и албанског становништва.

Срби су страдали и у избегличким колонама и збеговима: у Руговској клисури на путу за Црну Гору, у избегличком логору – збегу у Бару од дизентерије је умрло 300 деце млађе од 5 година; у збегу у Пећкој Патријаршији умрле су 102 избеглице, у Ђураковачком збегу петнаест. Срби са Косова и Метохије страдали су и у немачком стрељању (одмазди) грађана Краљева октобра 1941. У Краљеву је стрељано најмање 26 лица (Чикатовачки транспорт). У карантинској станици Равни Гај код Кнића од тифуса је умрло 36 лица, у Рашкој такође од тифуса више од 30 избеглица.

Једини званични државни попис који је 1964. извршила СФРЈ, утврдио је да је на Косову и Метохији страдало 7927 људи, међу којима 4029 Срба и 1460 Црногораца. Најреалније процене указују да је у току Другог светског рата на Косову и Метохији живот изгубило око 10.000 Срба, који су већином страдали у директном терору од стране Албанаца.

Ненад Антонијевић