Слобода, 10.8.2020, Марина Дабић: Краљево – Прича о времену зла

Помен, илустрација Фото: СРНА

Тема о злочинима комуниста у краљевачком крају 1941. и после 1944. од почетка је добро скривана са обавезама тајности, уништавања трагова и доказа, a једна књига покушава да сачува приче о „мачу револуције“

Мирослав Костовић рођен 3. децембра 1944. године у Краљеву никада није упознао свог оца Саву Костовића. Саво никада није сазнао да је добио другог сина. Био је први на списку оних које је у Краљеву, тек ослобођеном од немачке војске ликвидирала нова – комунистичка власт. Саво, рођен 1909. убијен је у ноћи између 3. и 4. децембра 1944. као прва жртва без суђења.

Ухапшен је 1. децембра, а када је комшијина кћерка, дан пошто је по други пут постао отац, отишла до затвора ОЗНЕ у којем је био затворен, да Сави јави да је сада дупли тата (већ је имао сина Милоша), дали су јој његово ћебе и јастук који је понео у затвор и рекли јој да је „отишао за Београд“. Породица никада више ништа о њему није чула, никада нису сазнали чак ни где је, под усменом оптужбом да је „био сарадник окупатора“ – стрељан.

Непосредно уочи смрти (2. децембра 1944) Саво је из затвора породици послао опроштајно  писмо, предосећајући ликвидацију. У њему је, између осталог, написао: „Босо, ако погинем, а буде мушко, нек се зове Саво. Саво је ваљао, али сад тако Бог хоће… Ја нисам агент био, нити против комунизма радио. Децу пази, а мене ако допусте – сахрани у Ратину. Не клони никад духом и буди весела“.

Породица Костовић није смела да му испуни последњу жељу, па син није понео очево име.

Цртица из живота Саве Костовића, само је једна од прича о „активностима на заштити револуције и тековина народно-ослободилачке борбе”, коју је руководство Комунистичке партије Југославије обављало преко Одељења за заштиту народа (ОЗНА). Ово одељење имало је задатак да буде „очи и уши“ новог режима и предводник у обрачуну са „петом колоном“ и народним непријатељима, чије је хапшење било њихов најважнији задатак. ОЗНА као „мач револуције“ са задатком који јој је дао Александар Ранковић, требало је да буде „строга и неумољива према непријатељима“.

– У Краљеву је „мач револуције“ ОЗНЕ био преоштар, немилосрдан, са примерима репресије који превазилазе границе нoрмалности и људскости и који могу послужити као потврда револуционарне заслепљености, мржње, оданости и верности идеологији и новим властима – каже историчар Драган Драшковић, чија недавно објављена књига Време зла у краљевачком крају 1941. и после ослобођења 1944. године, после оснивања државне Комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944“, представља први покушај бављења овом темом у краљевачком крају.

Тајна сандука на тавану „комитета“

Историја света је, кажу, историја напредовања свести о слободи и истини. Седамдесетих година прошлог века, у краљевачком Историјском архиву група младих историчара била је ношена младалачким жаром и жељом да открива приче које у то комунистичко доба нису смеле да се причају. Један од њих био је управо Драган Драшковић, који је потом постао и директор краљевачког Народног музеја. Захваљујући тој позицији упознао је много занимљивих саговорника, са „једне“, и са „друге“ стране, који су му приповедали о том несрећном времену, а он је њихове приче вредно бележио. Тако је почела да настаје књига која обрађује теме о злочинима комуниста у краљевачком крају 1941. и после ослобођења 1944. године. Тема се додатно развила када је Драшковић 2011. године именован на место председника Комисије за утврђивање и обележавање комунистичких стратишта у Краљеву.

– Ова тема је од почетка била највећа државна тајна са обавезом скривања и уништавања доказа. Ипак, и поред свега што су комунисти предузимали, није све уништено. Остало је довољно архивске грађе, сачуваних сећања код потомака жртава, материјалних доказа који илуструју размере и обим страдања људи који су осумњичени и проглашени за непријатеље и опасност новоуспостављене комунистичке власти. Оно што је сакривано и асанацијом терена замаскирано, временом ће бити откривено – уверен је мој саговорник који свој оптимизам за откривање истине о жртвама комунистичког режима темељи на основу искуства које је стекао бавећи се деценијама архивистичким и музејским послом.

Драшковић се тако у разговору присећа да је као тек запослен млади историчар у Историјском архиву у Краљеву, крајем 80-их година прошлог века, са колегама сређивао, у приватном аранжману, архивску грађу Комитета Савеза комуниста у згради у којој је свој рад 1944. године започела краљевачка ОЗНА.

– Радили смо поподне, после радног времена и викендом. Водила нас је младалачка знатижеља, све док колега Милољуб Арсић и ја на тавану зграде нисмо угледали један дрвени сандук. Отворили смо га и видели да је у питању картотека, али смо – у страху да не будемо откривени, одлучили да је детаљније прегледамо следећи пут, кад будемо сигурни да је безбедно. Међутим, други наш одлазак на таван био је велико разочарење: Неко је сандук са картотеком склонио – присећа се Драшковић, који и данас верује да је у питању картотека везана за злочине ОЗНЕ. Зато, додаје, дубоко верује да сандук није уништен и да ће једном бити пронађен, као и да ће његов садржај дати бројне одговоре на тако важну и дуго скривану тему.

На гробницама су ницала игралишта, стадиони, паркови…

Задатак Комисије коју је Краљево формирало у јуну 2011. године био је да утврди и обележи стратишта на територији града Краљева, да дође до свих релевантних чињеница о страдању народа под фашистичком окупацијом од 1941. до 1945. године (са посебним акцентом на страдање политичких и идејних неистомишљеника и „народних непријатеља“). Циљ је био да се истраже сви доступни подаци: сведочења, писане и усмене изјаве, службене и приватне судске и полицијске документације, фотографије, личне преписке, мемоарска и публицистичка грађа, новински текстови везани за знана и незнана (тајна) гробља и гробнице у краљевачком крају. По лоцирању гробница и стратишта жртава фашистичког и комунистичког режима, требало је утврдити број жртава и припремити предлоге за решења о постављању спомен обележја. Уз истраживање „лагерског Гробља стрељаних од стране Немаца у октобру 1941“, требало је истражити и сва друга стратишта која народ деценијама помиње.

– То су бунар поред Ибра за снабдевање водом електричне централе, ровови дуж Ибарског кеја, „Немачко гробље“ у Грдици, Попов поток код Пољопривредне школе на Ратарском имању (у Поповом потоку током рата стрељали су и Немци, и Бугари: само у јуну 1943. године на овој локацији стрељано је око 500 људи, највише земљорадника). Такође, ту су склониште код Белог Двора, на месту старог млина у Рибници, Мошином гају,  стратиште у селу Кованлук, код старе Хале спортова, зграда бившег „Комитета“ и Ватрогасног друштва у Улици Топлице Милана, поток у Чика Љубиној улици, Кановића њива у Сијаћем Пољу (паркинг испод Велике пијаце у Краљеву), њива код старог АТД (испод бензинске пумпе „Мол“), као и могуће локације у Дедевцима, Печеногу и другим околним селима – побраја Драшковић.

Занимљиво је да су за сахрањивање, у првом налету, комунисти користили све немачке ископане и остављене ровове и рупе, јер нису имали времена за копање рака за сахрањивање стрељаних, а и због зимских услова који су отежавали копање. У почетку, било је појава откопавања стрељаних и преношења у породичне гробнице, али је то строго забрањено 18. маја 1945. године када су, декретом, све гробнице „народних непријатеља и фашиста“ (стрељаних без суђења и утврђене кривице) оглашене тајним. На гробницама су, асанацијом терена, почела да ничу игралишта, школе, стадиони и паркови, паркиралишта, стамбене зграде.

Нажалост, због промене власти (2012. године на власт се поново вратила и Социјалистичка партија Србије), поменута Комисија – престала је са радом, после једва два одржана састанка. Драшковић каже да није могао да дозволи нови заборав жртава комунистичке идеологије и недела започета већ у августу 1941. године у припремама за борбу за „совјетску власт“ и после ослобођења Краљева 29. новембра 1944. године.

– Догодило се да у истом дану, код мене као директора Народног музеја у Краљеву, дођу двојица људи који су тих ратних година били на различитим странама. Никада се код мене нису срели. Полако сам отварао и њих, и друге саговорнике који су имали поверење у мене. Један од те двојице био је учесник рата, стари Краљевчанин Миша Јовичић, који је био војни аташе у Берлину, а други Мијат Ивановић, који је живео у Бечу где је био директор успешне фирме „Универзал“. Они јесу били на различитим странама, али као историчар – волим да сагледам све аспекте и тек да на крају извлачим закључке. Ову књигу зато треба схватити као материјал који ће историчарима помоћи да наставе истраживања. Једноставно, имали смо историју коју су писали победници и знамо како су је писали. Са демократизацијом друштва почиње друго, такође непримерено писање историје које је, такође, допринело да не видимо на прави начин све оно што се дешавало. Истина је негде на средини, поготово за период после ослобођења – истиче Драшковић.

У учвршћивању власти КПЈ посебно жигосана била је црква као најукорењенија институција у народу. Према регистру жртава Комисије за откривање тајних гробница убијених после 12. септембра 1944. године, из краљевaчког подручја стрељани су свештеници Драгослав Обућина и Милан Сретеновић, Антоније Драговић (протосинђел манастира Жича), Михаило Ђусић (јеромонах), Јован Рапајић (синђел манастира Жича), Јевдокија М. Петровић монахиња манастира Студеница, Ананије и Милан Драговић (синђели манастира Жича), Радосав Ђуровић, Петар Жиравац (свештеник из Годачице).

„Теку воде и отвориће мој гроб“

Међу првим затвореницима у Краљеву био је свештеник Драгослав Обућина оптужен да је био непријатељ народа који је „искористио јутрење у цркви за клеветање НОБ-а (народно-ослободилачке борбе, прим. аут.) и молитву Богу да врати краља и спаси народ од безбожника“.

За разлику од већине који су после краја рата ликвидирани без суђења (само на основу одлуке руководилаца ОЗНЕ), Обућина је доживео суђење у групи заједно са Душаном Крстићем, ратним председником општине, Мирком Липицом, Леополдом Жупником и Миодрагом Наумовићем. Драгослав Обућина је на суђењу 22. априла 1945. оптужен као „саучесник у масовном стрељању 1941. у Краљеву“ и осуђен на смрт, иако постоје докази да је, заједно са тадашњим председником општине Душаном Крстићем, који је такође осуђен на смрт, био део делегације која је команданту Немачке команде у Краљеву, мајору Оту Дешу, 19. октобра 1941. предала резолуцију са молбом грађана да се прекине стрељање (што се и догодило наредног дана).

Пред Среским повереништвом Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Србији, Драгослав Обућина је 17. марта 1945. оставио следеће сведочанство о октобру 1941. године. На питање Комисије: „Да ли вам је познато по чијем су наређењу вршена масовна стрељања?“, Обућина је одговорио:

„Ја тачно не знам ко је донео ту одлуку о овом масовном стрељању, али претпостављам да је исту донела Немачка команда места у Краљеву. Једном приликом, тј. 19. октобра 1941, после једне конференције у хотелу „Југославија“, која је заказана ради одлуке Краљевчана, како и на коју руку да обезбеде свој живот, а на којој су говорили: Душан Крстић, тадашњи председник општине, Драгутин Булић, професор из Чачка и ја, Драгослав Обућина, свештеник из Краљева, посетили смо команданта мајора (Ота) Деша у стану (становао је у кући сенатора Петра Богавца). Предали смо му резолуцију са молбом грађана да прекине стрељање. Одговорио је да наређење за стрељање није његово, већ команданта Немачке армије на челу са генералом Францом Бемеом, који се налази у Шапцу, са задатком од Хитлера, да са својом армијом угуши устанак у Србији. Мислим да је предата резолуција имала успеха, јер је после предате резолуције одмах прекинуто даље масовно стрељање, а то је било 20. октобра у 9:00 часова пре подне, мада је и после погинуло још шест немачких војника, од којих је један погинуо баш у дворишту Гимназије у Краљеву од топовске гранате“ (податак из Архива Југославије).

Опроштајно писмо породици, које је Обућина 23. априла 1945. године написао у затвору ОЗНЕ у Краљеву, непосредно после суђења, а пред погубљење, његовој породици стигло је после 10 година – 2. маја 1955. године. Писмо је данас у власништву породице Ђорђевић, а у њему Драгослав пише својој супрузи:

„Моја љубави, моје Јелче и децо моја, Милошу и Дракче моје! Нека вам је Бог у помоћи, нека вам само он помогне на вашем тешком судбинском путу. Ноћас, тј. прошле ноћи, уз дреку ’тица злослутница, чух глас смрти. Значи да више никада нећу бити срећан да вас гледам и да уживам у нашој срећи коју желим вама, пошто сам ја ње лишен. Кривице знате да немам, али хоће се овако и тако мора бити. Сведоци су намештени и стрељани. Примедбе на њихове исказ дао нисам. Одбрана није примљена, а изјаве од људи којима сам помогао – бачене су, тако да је овај суд једностран, тј. само те тужити има право свако, па и то лажно, а бранити те не сме нико. Сведоке наше нису хтели примити. Жао ми је на оне које сам ја помогао. Зашто бар не беху ту? Како се намешта, каква је правда нових дана. Ја весело испијам чашу горчине и бола, али верујем да ће клеветници од Бога примити награду. Будите мирни и јуначка срца поднесите све ово. Узеће вам плац који сам купио 1936. године. Узеће вам и остале ствари, но нека им Бог наплати цену. Будите јака срца. Део ствари одмах негде пренеси из куће. Све што можеш изнеси из стана – ако има пријатеља.

Живот је горак пред вама, но нисмо ми криви што смо имали срце и љубави за народ свој. Да ти, Јелче моје, дајем неки савет о животу – ја овај живот сада не разумем и зато мисли како сама знаш. Бори се, јер је живот такав. Само ћути и трпи. Види па пређи у Чачак, где ћете моћи помоћи твоји из села, а и ти њима бити на услузи. О Боже мој, рекох ти иди у Чачак – опрости, са чим? Остајеш без ичега, плате немаш, а пензија ко зна хоће ли ти се одобрити. Зато…

Поздрави све моје, по крви мојој и твојој и реци им да се не стиде мене, јер политика хоће моју главу, па намешта. Моје глава, говоре ми ови, за њих је брег и не могу га обилазити, а још теже је да га згазе, те зато хоће главу да узму.

Ако сазнаш где ми је тело, памти, али не долази. Опело не захтевај, јер ћу то ја већ сам учинити за живота, само панаија и свећа, а за покој душе – доста си ми дала. Ово само у цркви. На сва питања од данашњих људи остани нема и без одговора. Да говориш оно што они хоће – не можеш, јер је лаж, а да хоћеш истину – патићеш. Зато – ћути!

…

Комплетан текст у штампаној Слободи, snd-us.com