Саво Штрбац Фото: Вечерње новости
Злочин над Тихомиром Благојевићем био повод за агресију на Западну Славонију
БИТАН део Споразума о економским односима РСК и РХ, потписаног 2. децембра 1994, односио се на отварање ауто-пута Загреб – Београд, који је делом пролазио преко територије Западне и Источне Славоније под српском контролом, који је и отворен 19. децембра исте године.
Тако су овај ауто-пут почели користити и Срби и Хрвати уз гаранције Унпрофора, који ће Резолуцијом СБ УН 981 од 31. марта 1995. променити назив у УНКРО (Операција УН о повратку поверења у Хрватску).
За Србе је било најинтересантније отићи на најближу бензинску пумпу у Хрватској где су могли точити гориво, којег је недостајало у Крајини, у неограниченим количинама, наравно за немачке марке. Било је и оних који су ишли и из знатижеље. Најпосећенија пумпа била је она између Окучана и Нове Градишке код мотела „Славен“.
Због неких неспоразума око реализације поменутог споразума, председник РСК Милан Мартић, одлуком од 24. априла, наредио је затварење ауто-пута на 24 часа. Међутим, када је хрватска страна запретила да ће силом отворити пут, наредног дана је поново отворен и био у функцији следећа три дана до инцидента у којем је убијен Србин Тихомир Благојевић (25), из села Смртићи код Окучана.
Један од очевидаца догађај је овако описао: „Дана 28. априла 1995. двојица другара Саша Бркић и Тихомир Благојевић дошли су на пумпу код мотела ‘Славен’ да попију пиће и мало се зезају са младом продавачицом која је радила у продаваоници, а успут да проматрају и шта се дешава на пумпи. У неком моменту, Саша крене према продавници, а Тихомир остане сам да седи на клупи. Када је Саша одмакао, младић који је стајао недалеко од њих приђе Тихомиру иза леђа, ухвати га једном руком за главу, а другом му два пута снажно забије велики нож у прса и још једном у руку. Тихомир је успео само рећи ‘убоде ме’ те се срушио и хропћући у властитој крви издахнуо пре него је Саша дотрчао до њега. Убица је мирно вратио нож за појас и отишао. Све је ово посматрало више од тридесет људи што Хрвата што Срба, али нико се није усудио прићи мртвом Тихи.“
После описаног инцидента ноћу 28/29. априла на делу ауто-пута који пролази преко српске територије пуцало се на возила која су се, упркос томе што је УНЦИПОЛ забранио саобраћај, и даље кретала ауто-путем, а том приликом је неколико грађана хрватске националности убијено. Неколицину путника хрватске националности са неколико пријатеља заробио је Тихомиров брат и држао их као таоце до наредног дана док му није предат братовљев леш, којег су сахранили 30. априла у родном селу.
Истога дана, на састанку хрватске и крајинске делегације на аеродрому Плесо у Загребу, одлучено је да се ауто-пут поново отвори 1. маја у 6.00. Међутим, Хрватска је, користећи чињеницу затварања ауто-пута, поново, по раније више пута опробаном рецепту, извршила нову агресију на РСК, односно на српску област Западна Славонија. Акцију познату под кодним називом „Бљесак“. Реч је о дуго и детаљно припреманој акцији у коју се уклапа поменути инцидент од 28. априла, а затварање ауто-пута је искоришћено као оправдање пред међународном јавношћу за војну интервенцију. О томе сведочи и сад покојни генерал Јанко Бобетко, тадашњи начелник Главног штаба Хрватске војске, који у својој књизи „Све моје битке“ наводи да је још у децембру 1994. све било спремно за ову акцију и да се чекао само погодан повод, поносно узвикујући: „Бљесак је моја симфонија, јер сам сваки детаљ предвидио и готово се све одвијало како сам мислио“.
Тихомиров убица се зове Владо Гаврић, родом из Горњих Богићеваца, који је у време убиства имао непуних осамнаест година. Многи извори тврде да су се убица и жртва одраније познавали. Уосталом, приликом првог саслушања признао је убиство изјавивши да је Тихомира убио „из особних разлога јер је знао да је Србин“. Одмах је пуштен да се брани са слободе.
Након што је жупанијски државни одвјетник (тужилац), Рудолф Мачек из Пожеге, подигао оптужницу против Гаврића за убиство Благојевића, тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман помиловао је убицу тако што га је ослободио од даљег кривичног прогона, на основу чега је и Жупанијски суд у Пожеги, решењем од 4. јуна исте године, донео одлуку о обустави поступка.
Многи западнославонски Срби сматрају да управо овакав поступак према убици упућује на закључак де је убиство Тихомира Благојевића наручио врх хрватске државне власти како би испровоцирали догађаје који су касније уследили. А само три дана касније уследила је агресија на САО Западна Славонија, заштићену зону УН познату као сектор „Запад“, у којој је по систему „спржена земља“ етнички очишћен простор од око 500 квадратних километара са око 15.000 протераних и 283 убијених етничких Срба, за које, као ни за убиство Тихомира Благојевића, још нико није одговарао.
