Вечерње новости, 22.8.2020, Како су браћа преко Дрине у Србији убијала с мржњом и за то добијала титуле и одликовања

42. пешадијска (вражја) дивизија на раскрсници Шабац – Митровица – Богтић, 2. децембар 1914. Фото: Wikimedia Commons

МНОГИ и најдобронамернији пријатељи Србије из целог света склони су да повремено упозоре да заборавимо прошлост.

Да заборавимо шта нам се догађало у прошлом и претпрошлом веку, да заборавимо историју, да се окренемо будућности и да градимо нову и другачију Србију. Не сумњајући нимало у њихове добре намере понекад им је тешко објаснити да нажалост Срби и Србија не могу да побегну од историје, да је она испреплетена са свим оним што нам се и данас дешава. Сусрећемо се са њом на сваком кораку наше свакодневице.

Међутим, много тога што се дешава у нашем окружењу не да само подсећа на прошлост, него наговештава и повратак на неке односе које смо преживели у прошлом веку. И ето нас, на годишњици Церске битке, опет у сусрету са историјом, са далеком 1914, на потиснута сећања на зверства хрватских и муслиманских јединица у Мачви и широм Шумадије у Првом, односно Великом рату.

ОДМАХ после првих ратних операција, настало је опште разочарање у „браћу“ преко Дрине, Саве и Дунава. Нико није могао да разуме суров и нељудски однос Хрвата, муслимана, па и Словенаца према цивилном становништву. Број Јужних Словена у аустроугарској армади није био непознаница за српски политички и војни врх. „Политика“ већ 1. августа 1914. године, значи петог дана од објаве рата, објављује текст „Аустрија је гурнула Словене на Србију“ у коме се уочава главни стратешки правац и рачуница Беча који се своди на констатацију:

– Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшна мржња на Србију – записано је тада.

У селу Дубље, код Шапца, српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце

Није нимало тешко сравнити ову рачуницу јер ћемо њене последице осећати кроз цео двадесети век, а осећамо их, нажалост, видимо, и данас.

Уочи напада на Србију командни кадар је непрестано вршио индоктринацију Јужних Словена пакленим говорима прожетих мржњом да Срби нису заправо људи.

Како су се држали припадници аустроугарских јединица, јужнословенског порекла, које су у лето 1914. године кренуле да поробе Србију, униште је као државу, можда најбоље илуструју подаци о броју одликованих војника и официра – Хрвата, муслимана, Словенаца, па и Срба – за подвиге у том походу.

Само за „јуначко држање“ у Мачви 1914. године, одликовано је више стотина њих разним медаљама и орденима, а стотине су унапређене у „корпорале“, „фелдвебеле“ и „цугсфирере“… Неки су добили и највиша одликовања која су уопште постојала у царству Хабзбурга – Орден витеза Марије Терезије, који је одликованом аутоматски доносио баронску титулу, аустријско, односно мађарско племство.

Тих првих ратних месеци лист „Пијемонт“, пише:

– У овоме страшном рату најгори су били Словени из Аустрије… Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени пошли су на Србију с ропском мржњом.

На погрешне процене у Београду, које ће се узгред речено, провлачити цео целцати двадесети век, да ће се „браћа“ масовно предавати на српску страну, пресудно су утицале многобројне манифестације „српско-хрватског братства“, у годинама које су претходиле рату. Почетком 1912. године, 163 загребачка студента били су гости Београда и клели се у Србију као југословенски Пијемонт, а домаћини су их ословљавали „драгом и најдражом браћом“. И Словенци су били дочекивани као „најрођенији“. У овим сусретима долазило је до братимљења и заклињања на верност „до гроба“.

СТРЕЉАЊЕ ЗА НАЈМАЊУ ГРЕШКУ

 

СРБИ са територије Аустроугарске, припадници царско-краљевских корпуса, били су, према наводима у једном извештају министарства војске Краљевине Србије, састављеном после Церске битке, по четама измешани са Хрватима и Мађарима, држани су врло строго и стрељани су за најмању погрешку. Услед тога, и они су углавном послушно извршавали наређења… Само су се појединци, и поједине мање групе, усуђивали, због фамилија код.куће, да пребегну на српску страну, односно да се предају без борбе.

Због тога нико у Србији није могао да разуме мржњу с којом су кидисали на српске војнике и цивилно становништво. Однос „браће“ са оне стране трију река осетио се већ у првим борбама које су вођене 1914.

Једно од дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви забележено је у селу Дубље, код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце. У следећој, наишли су на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих, а на петом је остала глава да виси… Деца су била поређана на столовима.

У селима су наилазили на људе обешене изнад кућног прага, или повешане о стабла воћака, и то старце, жене и децу, или пак поклане у кућама и дворишти…Када су приупитали једног преживелог старца какви су то људи који су починили ове страшне злочине, одговорио је: „Не знам ко су, али су говорили нашки.“

У шабачкој цркви запаљено је неколико стотина стараца, жена и деце. Двадесет осам година касније то исто ће се десити у цркви у Глини.

Нико није могао да разуме суров и нељудски однос према цивилном становништву

Упадали су у села, истеривали су из кућа читаве породице, да би их затим везане конопцима, које су носили са собом, гонили испред себе кад су наступали према положајима српске војске. Према извештају учитеља Велимира Јонеића из Лешнице, међу онима који су употребљени као живи заштитни зид налазило се и више жена са децом која још нису била проходала.

О ОВИМ злочинима сведочили су дописник париског „Илустрасиона“ Анри Барби и чувени амерички новинар Џон Рид. Рид је бележио како су људе сабијали у цркве и живе спаљивали, док су војници чекали са пушкама како би докрајчили сваког ко успе да се пробије из тог огња. Писао је о деци која су убијана, череченим девојчицама, силованим женама… А све те злочине забележио је и швајцарски криминолог и форензичар Арчибалд Рајс.

Вести о масовном убијању деце у Мачви стигле су и у Хрватску. Појединци су били згранути у тој мери да се нису устручавали, и поред строгих мера власти, да изразе своје негодовање. Извесни Иштван Хорват, ратар из околине Осијека, у сеоској кафани је негодовао:

– Што су нашим била крива србијанска нејака деца у колијевци, да су их клали – запитао се он.

Убрзо је, међутим изведен пред суд и кажњен строгим затвором „због ширења лажних вијести“.

Један од доказа за велику борбеност Хрвата и муслимана у сукобима са српском војском је и податак да је само у биткама у Мачви, из Треће босанскохерцеговачке регименте, од око 80 официра и 3.000 бораца, животе изгубило више од половине командног кадра и преко 1.200 војника.

За разлику од Чеха, из Осмог (прашког) корпуса аустроугарске војске, борци хрватских формација, никад се нису предавали, борили су се до последњег метка. Када нису имали другог избора, осим смрти или предаје, дизали су руке увис.

Иван МИЛАДИНОВИЋ