Вечерње новости, 31. 7. 2022, Академик Љубомир Димић: Католичка црква била уз усташе у геноциду

Српска деца најмлађег узраста у хрватском усташком логору за децу. Први транспорт стигао је на железничку станицу у Сисак 3. августа 1942. Фото: принтскрин, youtube

ТВРДЊА да су деца са Козаре и из Босанске Крајине била смештена у прихватилишта, а не у логоре, да су добијала добру храну, а не да су изгладњивана, да се о њима бринуло, нема утемељење у историјским изворима и научним тумачењима прошлости.

Подаци и поуздано знање којим располаже историјска наука данас поразни су по Римокатоличку цркву и хрватску државу.

Поводом отвореног писма групе хрватских бискупа патријарху Порфирију у којем изражавају протест због проглашења деце страдале у усташким логорима у Јастребарском и Сиску за Свете мученике, ово, у разговору за „Новости“ тврди академик Љубодраг Димић.

Наш познати историчар подсећа да је геноцид над српским, јеврејским и ромским народом извршен у оквиру чврсте спреге коју су чинили НДХ, усташки режим и Римокатоличка црква, као и да у Хрватској никада, па ни данас није остварено критичко суочавање са истином о догађајима у којима су убијене хиљаде невиних људи:

– Представници Римокатоличке цркве и њој блиски историчари са крајње политичке деснице настоје да изврше бруталну политичку ревизију историје Другог светског рата, постојања НДХ, извршеног геноцида и Холокауста, усташких концентрационих логора, усташке идеологије… Отворено писмо хрватских бискупа томе служи. Њиме се подржава наратив да НДХ представља државу у којој није било терора, масовних злочина и геноцида, настојања да Срби, Јевреји и Роми буду истребљени, где је Јасеновац био радни, а не концентрациони логор смрти. Бискупско писмо је у функцији деконструкције тих „митова“. Њиме се перфидно мења суштина постојања НДХ. Њиме се аболирају усташка идеологија и пракса. Њиме се поништава нечасна улога Римокатоличке цркве у рату и последице које је такво понашање те институције произвело. Њиме се подржавају бројни „аутори“ који својим „револуционарним истраживачким резултатима“ мењају слику прошлости, а Јасеновац представљају као радну и културну институцију у којој је страдало, мимо воље усташких власти, само неколико стотина логораша.

Каква је била права природа логора у Јастребарском и Сиску, које хрватски бискупи другачије сагледавају и тумаче?

– Логор за децу Јастребарско формиран је, не случајно, 12. јула 1942. године, у тренутку када су привођене крају операције немачких и усташких јединица на гушењу устанка и чишћењу територија на Козари и Поткозарју. Према немачким и усташким подацима, у логоре је депортовано око 68.000 Срба – цивила. То становништво је смештено у концентрационе логоре на територији НДХ, највише у Јасеновац, одведено у радне логоре у Немачкој, а део је расељен. Већина депортованих у логоре ликвидирана је у кратком року.

У војним операцијама је брутално убијено око 35.000 цивила, међу којима су били и рањеници. У питању је злочин који крши све норме ратног права.

Посебно је страшна судбина српских малишана, деце…

– Српска деца која нису убијена у војним операцијама Немаца и усташа, или нису попут њихових родитеља, браће и сестара одведена у Јасеновац, депортована су у ад хок логор Јастребарско, којим су управљале Милосрдне сестре Светог Вицента од Паула, које су према српској деци исказивале изузетну бруталност. Те одговорности Римокатоличка црква настоји да се данас ослободи. Логор су обезбеђивали представници Усташке одбрамбене службе. Да ли су они били неопходни у „прихватилишту“ које исказује бригу о здрављу и стара се о доброј исхрани, хигијени, смештају деце? Према доступним подацима, од 3.336 деце услед болести и неухрањености умрло је њих између 449 и 1.500. Католичко друштво „Каритас“ дало је на усвајање католичким породицама око 1.750 деце. И логор Сисак био је задужен за „одгој и преваспитавање“ српске деце. У периоду постојања (од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943) у њему је било заточено 6.693 српске деце. Данас знамо да је дневно умирало између 30 и 40 малишана. Тамо је, према подацима усташких лекара, угашен живот 1.630 малишана. Грађанима Сиска, Загреба и околних места дато је на усвајање око њих 2.200.

Који је прави циљ овакве реакције дела римокатоличког клера из Хрватске?

– У име „помирења“ деценијама се ћутало о геноциду почињеном над српским народом, Јеврејима и Ромима на простору НДХ. У име братства и јединства југословенских народа ова тема није имала право место школама, да злочин геноцида над српским народом није обрађиван у уџбеницима историје, књижевности, јавности уопште. То време је иза нас, а генерација оних који данас стварају у српској држави, цркви, култури мора да се одреди и према тој осетљивој теми. „Проговорити“ о геноциду значи писати критички о прошлим временима, без страсти, на основу историјских извора, „онако како је уистину било“. То значи и истраживање страдања, одавање почасти, обележавање места злочина… То је цивилизацијски чин. Циљ контроверзног бискупског обраћања јавности јесте спречавање стицања поузданих знања о прошлости и тежња да се ћутање о геноциду настави. Реч је о покушају да се искористи „повољна“ геополитичка прилика и изврши ненаучна ревизија слике прошлости. Њихова жеља је да се ослободе кривице за недела из прошлости, и зато теже обесмишљавању чињеница и забораву. Да ли ће у томе успети? Верујем да неће.

Где видите одговорност Римокатоличке цркве за геноцид који је почињен у НДХ?

– Срби су већ крајем 19. века означени „реметилачким фактором“ у хрватском друштву, сматрани „издајницима“, „шизматицима“, носиоцима Европи страног „бизантизма“, противницима „западноевропске културе“, „разбојницима“. На тај начин су дехуманизовани. Представници Римокатоличке цркве, између осталих, ширили су идеје великохрватског шовинизма и идеологије милитантног клерикализма. Извитоперени католицизам допустио је злочин над становништвом које је одраније означио „непријатељима цркве“.

Римокатоличка црква подржавала је геноцид. Број Срба у НДХ смањиван је и присилним исељавањем, у чему је учествовао и надбискуп Степинац. Тиме је Римокатоличка црква постала најдиректније одговорна за учињени злочин геноцида. На посебном удару усташких власти била је и Српска православна црква – убијани су архијереји, свештеници, разарани храмови, а верници превођени у католичку веру. Уништавани су црквени архиви, библиотеке, ризнице, одношене су реликвије, звона, слике и уметнички предмети. У питању је био духовни и културни геноцид, брисање трага о постојању православља на наведеном простору. Римокатоличка црква је на то ћутала. Усташке власти имале су безрезервну подршку Ватикана и Римокатоличке цркве за прекрштавање православног народа.

Постоји ли опасност да рат у Украјини и геополитичке промене које је унео оживе тренутно замрзнуту канонизацију кардинала Степинца?

– Та могућност није искључена. Ипак, кривицу Алојзија Степинца није могуће умањити.

Његов однос према НДХ био је веома јасан. Расни и дискриминаторски поредак, каква је била и државна творевина НДХ, њему није сметао нити је његове злочине икада осудио.

Процес прекрштавања у НДХ био је државни пројекат у коме је као партнер државе активно учествовала Римокатоличка црква. Најзад, све усташке јединице имале су своје свештенике који су давали опрост онима који су вршили најмонструозније злочине над српским, јеврејским и ромским становништвом. Степинац је посетама вођама усташке власти суштински пружио амнестију за злочине које су учиниле. У исто време изршио је издају још постојеће и међународно признате државе Краљевине Југославије, против које је активно радио још од 1938, што је било противно државном законодавству али и канонском праву Римокатоличке цркве. Он је тврдио да је „НДХ створена Божјом милошћу, мудрим и пожртвованим радом Поглавника и усташког покрета, те вољом савезника„. Усташку државу сматрао је „божјим делом“, чиме је Црква себе дефинисала као партнера усташке власти. У власти НДХ, на различите начине, партиципирало је преко 1.000 католичких свештеника. Такође, процес насилног католичења био је државни пројекат и заједнички злочин државе и Цркве. У време највећег терора над српским становништвом, Бискупска конференција је расправљала о начину да се ситуација искористи за покатоличење Срба.

Велику пажњу јавности у Хрватској недавно је изазвала псеудоисторијска књига чија је основна теза да су Срби извршили геноцид над Хрватима током Другог светског рата. Откуд поплава овакве литературе?

– Црква у Хрватској и њени бискупи крајем рата настојали су да на сваки начин скину одговорност и са себе и са НДХ. Покушали су да сву кривицу пребаце на Немце. Тада су формирани ставови које ће бискупи упорно понављати деценијама касније. Црква у НДХ пописивала је своје жртве и настојала да себе представи као жртву. Радила је и на томе да Павелићев режим приближи савезницима и тако спасе НДХ. Тако је почео крсташки рат против комунизма. Критичка дистанца према усташкој власти и држави никада није успостављена. Критичког суочавања са истином од почетка није било, а нема га ни данас.

САЧУВАЛИ ЖИВОТ, ИМЕ НИСУ
У океану патње српске деце у НДХ снажно светли лик Диане Будисављевић.

– Она је водила племениту акцију и успела је да из логора извуче и спасе око 12.000 српске деце. У тренутку у коме је започела њена мисија већ је било страдало око 70.000 малишана. Деца коју је Диана Будисављевић успела да избави предата су хрватским усташким породицама на усвајање и старање. Она су, нажалост, заувек изгубила свој српски идентитет. На крају рата уништено је око 12.000 картона о усвојеној деци и породицама које су их усвојиле. Највећи број њих никада није сазнао своје право име, имена родитеља и рођака, место и датум рођења, веру… За српски национални корпус и та су деца трајно изгубљена.

ЗЛОЧИНИ БИСКУПЕ НЕ ЗАНИМАЈУ

Упадљиво је да у свом протесту хрватски бискупи ни речју не помињу околности у којима су српска деца одвојена од својих породица током лета 1942. године. Због чега?

– То их не занима. Не интересује их када и зашто су формиране установе логорског типа, каква им је намена, из ког разлога су ограниченог трајања. Код њих нема запитаности где су родитељи деце коју усташке власти под стражом чувају и дају на усвајање идеолошки поузданим породицама. Чак их не интересује ни број умрле деце, подједнако ни узроци смрти. Бискупе не дотичу питања промене идентитета, имена, националности и вере деце која су дата на „одгајање“ усташким породицама. Постављање ових питања бискупе би суочило са истином да је над српским народом од 1941. до 1945. извршен геноцид.

Раде Драговић