Зоран Шапоњић Фото: Iskra.co
Три пута сам јутрос читао вест у новинама, и – нисам могао да верујем својим очима! На војној паради у Загребу, која ће бити организована поводом 20 година „Олује“ учествоваће војници страних земаља! Не пише којих, али, сходно логици, вероватно оних које су одбиле да учествују на паради у Москви поводом 70 година победе над фашизмом.
Не пише у вести ни да ли ће на параду бити позвана Србија. Не би ме то зачудило. Прво позив, а онда притисци, условљавање отварања поглавља учешћем на паради, рецимо. Затим и јасна порука са запада – парада у Загребу нема алтернативу! Зашто да не, није да нисмо навикли на сличне догађаје…
Шалу на страну…
Не пише у новинама ни шта ће учесници војне параде у Загребу, хрватска, а и војске страних земаља које ће им се придружити, славити. Да ли хиљаде убијених Срба, или десетине хиљада протераних? Да ли колоне трактора и запрежних кола бомбардованих са копна и из ваздуха или уплакана лица оне несрећне дечице, затрпана завежљајима… Да ли унезверене старице, или несрећне старце како изгласа кукају оног 5. августа 1995. бежећи пред хрватском војском? Да ли ће славити оне који су успели да побегну, или оне који су остали па заклани по својим двориштима… Заиста, велики број разлога за славље!
То да ће парада, са учешћем страних војника бити добро организована, не сумњам. У Загребу бар имају искуства са дочецима са цвећем у рукама…
Чуди ме и да у Загребу, сад, пре неколико дана, није организована и прослава поводом Козаре, рецимо… Повод – сличан. А и на Козари је, уз домаћу, учествовала и страна војска, истина, на Козари је било мало више страних војника, а мало мање саветника, у „Олуји“ је било обрнуто… И, још једна разлика… Сећам се добро филма „Козара“, гледао сам га у сали основне школе у мом селу, седамдесет и неке, у њему су Бата Живојиновић и оно детенце, ако се не варам, преживели у оној земуници, у „Олуји“ је мало ко био те среће…
Ја ћу 5. августа запалити свећу оним несрећницима из колоне… Много сам дана провео са њима, са оловком у руци у годинама пре „Олује“, од Бенковца до Обровца, од Книна до Дрниша, од Биљана Горњих до Биљана Доњих, и, памтим много добрих људи који су бранили своје.
Неких се сећам и из година после „Олује“, јадних, бедних, понижених, разбацаних по баракама избегличких центара. Сећам се њихове туге, жала за завичајем, њихових усахлих очију без наде, увек пуних суза. Сећам се ходника барака, препуних завежљаја, прња, спремних као да ће одмах некуд кренути, а, у ствари, нису ишли никуда, ту су остајали и умирали.
И, много смо се према њима и ми овде огрешили… Није да им нисмо могли дати више, ако не хлеба, онда барем утехе, могли смо им пружити коју реч, мало наде, макар и лажне.. И зато је 5. август прилика да их се сетимо, да мртве замолимо за опроштај.
А мени ће главом, док сам жив, звонити глас једног од оних несрећника који сам слушао у ходнику бараке у Шљивовици изнад Ужица… Глас који је јечао иза затворених врата:
– Пусто, све је пусто, све пусто оста…
И, сећаћу се мог колеге, сада покојног Тмуше, како у тој истој бараци седи са једним старцем из Лике… Седе њих двојица и плачу… Капљу сузе по завежљајима и новинарској бележници…
После је барака у Шљивовици изгорела, јаукао је ветар данима кроз нагореле рогове и греде… Становици избегличке бараке? Неки су у Канади, Аустралији, Америци… Већина горе, на гробљу изнад Чајетине, испод крстача поцрнелих од ветра, кише и сунца…
И, нема ту разлога за прославу, Бог ми сведок…
