058.ба, 9.4.2017, Сретен Митровић: Уз 75. годишњицу покоља у селима Милошевићи и Стари Брод

Уз 75. годишњицу покоља у селима Милошевићи и Стари Брод Фото: Сретен Митровић, 058.ba

СЈЕЋАЊА МАРЕ ШАЛИЋ ЗА УЏБЕНИКЕ ИСТОРИЈЕ

РОГАТИЦА – Један догађај који се трајно урезао у 92 године живота старице Маре Пајић, удато Шалић, која живи у селу Закомо код Рогатице, збио се у прољеће ратне 1942. у селу Милошевићи у кањону Дрине низводно од Вишеграда, када је десетак хиљада до зуба наоружаних усташа злогласне „Црне легије“, заједно са њиховим „цвијећем“ бројном муслиманском милицијом под командом Јуре Францетића пред собом гонило непрегледне збјегове Срба од Сарајевско-романијске регије, Олова, Кладња, Хан-Пијеска, из Рогатице и Борика, Сјемећког поља, Горње и Доње Лијеске и других села са лијеве обале Дрине до Вишеграда, у селима Милошевићи и Стари Брод направили покољ у коме је страдало око 6.000 Срба.

У ово вријеме кад се обиљежава 75 година од тог погрома бака Мара са сјеом се сјећа Милошевића и Дрине у прољеће 1942.

– Увијек се најежим од страха и сузе ми пођу саме од себе кад се сјетим, а врло често се сјећам тих догађаја, почиње своје за уџбенике историје сјећање ова старица, која је рођена у селу Џимрије код Хан-Пијеска као прво од десеторо дјеце од оца Крсте Пајића и мајке Милице, рођено Фргања.

– По садашњим матичним књигама, додаје она, рођена сам 10. октобра 1925. и тада сам имала непуних 17 година. Али, ја мислим да сам тада била најмање у 20-тој години. Била сам „зрела“ дјевојка и само годину дана касније удала се за Вујадина Шалића у село Закомо код Рогатице. Рат је увелико бјеснио и по причању старијих у нашем селу спремала се некаква најезда усташа. Како се знало да усташе Србима никад нису доносиле добро, моји и многи други из наших Џимрија и околних села пошли су у избјеглиштво према Дрини и слободи у Србији. Упрегли смо волове, натоварили коње и свако чељаде појединачно носило је више него што је могло и наврат на нос кренуло се на пут у непознато.

Бака Мара Шалић, данас Фото: Сретен Митровић, 058.ba

– Негдје око Борика, наставља бака Мара, послије више од два сата пјешачења уз дрвена сељачка кола која су вукли волови и три товарна коња на којим је углавном било оно што је најпотребније за живот, мој отац и стриц Перо, са којим смо живјели у заједничком домаћинству, одлучили су да се упуте према Устипрачи гдје би требало да пређемо Дрину. У Устипрачу нисмо стигли, јер нам је неко рекао да се ту не може прећи и упутио у Вишеград преко Сјемећа.

Огромна колона избјеглица вукла се Сјемећким пољем и низ Копито према Горњој Лијесци. У непрегледној колони углавном су били старци, жене и дјеца. Споро се кретало да би негдје пред Вишеградом дошла вијест да се и ту не може прећи Дрина. Забранила нека војска, талијани, причало се.

Упућени смо према неким Милошевићима и Старом Броду, гдје ће се наводно скелом и чамцима моћи прећи на десну обалу Дрине. Идући даноноћно некако смо дошли до Милошевића који су били пуни народа и посебно стоке свих врста. Колико се сјећам остали смо ту 6-7 дана чекајући да се превеземо преко Дрине.

У међувремену на Дрину су стигле усташе. Настао је пакао. Људи у црним униформама уз само спорадичне пуцње из пушака, пљачкали су, клали, дјевојке и младе жене силовали. Ужас од кога ми се и данас диже свака влас на глави. Клање нисам видјела, јер су нас, женску чељад, колико се могло, склањали родитељи, али сам својим очима гледала мртве заклане у таласима ријеке и групе дјевојака и млађих жена, које су држећи се за руке скакале у набијалу Дрину бјежећи од силовања и друге тортуре усташа.

Преко Дрине није се превозило све док из Вишеграда нису дошле Швабе у гуменим чамцима и зауставиле ужас на лиједој обали. Тада је прорадила скела и чамци за превоз на обалу спаса. У један од чамаца, видјела сам, уз добро плаћање, ушли су моји родитељи и мања дјеца, стрина Радојка и њена дјеца и отишли преко Дрине. Уз поновни долазак требало је да се превеземо ја, сестра Милојка и стриц Перо.

Пошто је поново дошло до забране преласка на ону страну, ми смо се из Милошевића преко Борика морали вратиути кући у Џимрије. Вратили смо са једним колима која су вукли волови уз велике тешкоће, јер су се идући по оштром камењу подбили па им је из папака стално лила крв, због чега смо им обували вунене чарапе.

Још један догађај из тог периода остао је у сјећању баке Маре. Враћајући се са Дрине кући у Џимрије, уморни, гладни и изгладњели, прошли смо преко Борика и кроз шуме Деветака. Већ од Данилова лагера примијетила сам да се нешто креће око наше куће. Прилазећи кући нашли смо једну нашу кобилу коју смо, са седлом и уздом, морали пустити негдје у шумама Сјемећа. Она се одатле прелазећи велику раздаљину сама вратила кући и више од 15 дана лутала ливадама и утринама око куће. Да се довољно нахрани сметала јој је чампара од узде која је била у њеним чељустима, а колан од седла јој је на стомаку рану направио.

Нашам доласку кући обадовали се не само овај мали дио наше раздвојене породице, која се саставила тек неколико мјесеци касније, него, чини се, и наша кобила и сама кућа, рече на крају бака Мара уз дилему шта ли се то она Богу замјерила да је неће у своје царство у које су њен супруг Вујадин, добри човјек и велики домаћин и мајстор многиух заната, са којим је родила петоро дјеце и има 13 унучади и 21 праунуче, и многи други њени вршњаци давно отишли?.

Текст и фото: Сретен Митровић, 058.ba