Глас Српске, 15.8.2021, Борис Радаковић: Усташка упоришта под Козаром (1) – Убијани само зато што су били Срби

Усташка милиција води заробљене Козарчане фото: Музеј револуције Козара

Једно од најјачих усташких упоришта у срезу Приједор и шире било је у мјесту Козарац, на чијој територији су апсолутну већину становништва чинили муслимани. По попису из 1931. године, општина Козарац имала је 10.303 становника, од тога 7.448 муслимана, 1.831 Србина, док су остатак чинили Украјинци, Хрвати и остали. У самом Козарцу скоро да и није било припадника ниједног другог народа осим муслимана.

Током Илинданског покоља 1941. године, а према документима НДХ и њемачке војске, на подручју овог среза ликвидирано је око 1.500 Срба. Усташе из Козарца убиле су неколико стотина Срба и њихова тијела покопали у гробницу на локалитету Заједнице у близини овог мјеста. У изјавама свједока наводи се бројка од 300-350 убијених Срба на Заједницама: „Почетком августа 1941. усташе су зашле по свим нашим околним српским селима и покупили све људство које се налазило код кућа, затим све Србе из Козарца и затворили их у један велики мрачни подрум, док их нису накупили око 350. А онда су их једног поднева повезали и отјерали онако свезане на станицу Козарац. Они су ове људе хтјели отјерати некуд даље, али пошто то­г часа није било воза, онда су их затворили у једну велику шталу одакле су њих по 20 изводили и на пољу званом Заједнице на звјерски начин сјекиром поубијали“.

Тачан број страдалих Срба на Заједницама вјероватно неће никад бити познат. Страдали Срби били су из сљедећих села: Бабићи, Балте, Бистрица, Дера, Доњи Гаревци, Доњи Орловци, Ламовита, Гаревци, Јаруге, Камичани, Козарац, Петров Гај, Трнопоље. Максималне процјене иду до око 487 побијених и закопаних Срба на овом локалитету. Многи од злочинаца били су комшије побијених Срба.

Усташе из Козарца вршиле су злочине и у српским селима која су се налазила нешто даље од њиховог центра. Њемачки капетан Хенгсбергер забиљежио је 8. августа 1941. затечено стање у селима од Козаруше до Приједора: „Скоро на свим кућама истакнута је бијела застава, јер су тако наредиле усташе, док њихови становници морају да носе бијеле подвеске око руке“. Ријеч је о дијелу српског становништва, како пише њемачки капетан, које су обиљежили, а онда их и стријељали, „и то само због тога што су били Срби“.

Устанак српског становништва Приједора и читаве Козаре, изазван геноцидом НДХ, подудара се са организацијом и почетком илинданских покоља у НДХ. Иако се оружја, углавном хладног, дохватило на хиљаде српских сељака, није било освете према муслиманском и хрватском становништву. Томе су допринијели и људи који су се ставили на чело устанка, у првом реду др Младен Стојановић. Они су писали својим познаницима, виђенијим људима међу муслиманима и Хрватима, тражећи да они утичу на своје сународнике да не учествују у истребљењу српског становништва.

И заробљеним непријатељским војницима држани су говори о потреби заједничке борбе против НДХ и нациста те су их партизани након тога пуштали да иду кући. Тако је било и 2. јануара 1942. На прузи Приједор – Козарац, заузета је чуварница и заробљено 16 војника и један цивил – муслиман. Војници су упознати са циљевима борбе и ослобођени. Ипак, оваква тактика није привукла муслимане и Хрвате масовније у редове српских партизана, иако су на њиховом челу били комунисти, међу којима је било припадника свих народа са тих простора.

Борбе око Козарца настављене су и током фебруара и марта 1942. Наредба о другом нападу на Козарац стигла је 14. марта. У напад се кренуло дан касније. Отпор усташа у Козарцу био је очајнички. Најжилавије су се држали у згради мјесне школе и зиданим кућама. Морала је дјеловати и партизанска артиљерија – минобацачи. Коначно, Козарац је ослобођен 18. марта 1942. Извјестан број заробљених усташа, њих око двадесет, осуђено је на смрт. Од тога броја њих седам је одведено у село Божиће и пред народом стрељано. Већина преживјелих непријатељских војника је поштеђена.

У дијелу послијератне литературе преувеличавано је расположење муслимана Козарца према партизанима: „Бројно муслиманско становништво са одушевљењем је дочекало долазак бораца народноослободилачке војске“. Свједочанства комуниста, бораца и цивила током и након рата, међутим, бацају другачије свјетло на однос муслимана Козарца према устаницима.

Секретар Окружног комитета КПЈ за Козару Бранко Бабич, Словенац, послао је извјештај Оперативном штабу за Босанску Крајину о ситуацији након непријатељске офанзиве на Козару и тада је написао: „Настала је општа пљачка у српским селима око Козаре. Чак грађевни материјал купе муслимани из Козарца“.  И српски цивили заробљени на Козари током офанзиве, а док су били спровођени кроз Козарац до логора на подручју Приједора, нападани су од припадника муслиманског становништва: “Кроз Козарац су на збјегове народа, након офанзиве, са прозора својих кућа сипали врућу воду на народ”.

Годину касније, у Козарцу је 1943. формирана Реџина милиција, названа тако по Реџи Османовићу који је око себе окупио неколико стотина муслимана Козарца и околине. Током 1944. она ће ојачати и постати ударна формација за борбу против партизана и извршење злочина над српским становништвом: „Реџо Османовић основао је током окупације у Козарцу своју посебну групу која је бројала око 80 људи и вршила је пљачке, те уопште терорисала српско становништво приједорског среза, све по његовом наређењу“.

На основу других докумената и свједочанстава може се закључити да је Реџина милиција бројала знатно више људи. Тако нпр. у извјештају Штаба козарске групе одреда од 15. августа 1944. наводи се да се у Приједору налази око 150 милиционера Реџине Козарачке милиције.

Главни напад у ком је ослобођено само мјесто Козарац изведен је 9. јула 1944. Премда акција није почела баш најбоље, због добро утврђених усташа и раног откривања партизанског напада, командант 2. батаљона, 11. крајишке козарске бригаде Ђуро Вученовић Бусен успио је убиједити команданта бригаде Жарка Згоњанина да настави борбу иако је био дан. О свему томе, након рата, свједочио је Ђуро Вученовић Бусен: “На мој приједлог да напад почне одмах, иако је дан, око 14 часова, командант бригаде ми је рекао да потцјењујем непријатеља. Очекивао је јачи отпор, као и прошлог пута када напад није успио. Ипак је послије дужег размишљања одобрио да почне напад. У међувремену сам издао заповијест и командиру 2. чете. Знајући да се у Козарцу налазе само усташе које су биле познате по злодјелима и упорности у борби против партизана, усмено сам саопштио командирима да не желим заробљених непријатељских војника. Била је то самовољна одлука, али сам закључио да се другачије са козарачким усташама не може поступити”.

Послијератна власт је некако успјела да умири стање у Козарцу, али је цијена за то била приморавање преживјелих Срба да ћуте о својим страдалницима. Чак су кажњавани Срби којима су страдали чланови породице, а који су макар и псовком према члановима породица муслиманских усташа искалили своју тугу и бијес. Тако је Јелена (презиме нечитко) проглашена “великосрпкињом” због псовања мајке супрузи убијеног усташе Хасана Хасе Мујагића.

Велики број козарачких усташа је погинуо током рата или су стрељани пред крај рата и по ослобођењу. Све до 1947. године око Козарца су постојале усташке групе, које су се скривале од југословенске војске и цивилних власти.

 
Борис Радаковић, историчар у Музеју револуције на Козари