Глас Српске, 22.8.2021, Борис Радаковић: Усташка упоришта под Козаром – Сухача (2) – Свађали се чију ће вјеру наметнути Србима

Ознаке усташке јединице муслиманске милиције Фото: Глас Српске

Сухача је већинско муслиманско село удаљено од Новог Града (Босански Нови) око 18 км. Налази се јужно од ријеке Сане, у долини ријека Јапре. Припада данашњој општини Нови Град, на крајњем западу Републике Српске.

Након успостављања усташке власти на простору тадашњег среза Босански Нови, формирана је Шеста дјелатна усташка бојна јачине око 900 усташа. Већина њених припадника била је из Босанског Новог и околних муслиманских и хрватских села.

Након што су усташе наишле на добар пријем у Сухачи и околним муслиманским селима те основали и учврстили своју организацију у њима, почели су притисци на комшије Србе да пређу на римокатоличанство или ислам. Чак је било несугласица између римокатоличких и муслиманских вјерских представника, око тога ко ће више наметнути своју вјеру српском становништву око Сухаче и шире: „Из Благај Јапре хоџа Силић Ахмед зашао је у Витасовце и почео савјетовање Србима да не прелазе у римокатоличку вјеру, већ да приме ислам. Сазнавши за ове припреме хоџе Силића фра Лујо и Босиљко из Шурковца са коњима је трчао пред хоџу да га спријечи у његовим настојањима, јер ови Срби треба да постану католици, на чему су они већ увелико радили“.

Посљедњег дана јула 1941. године, када се на устанак против терора НДХ дижу Срби широм Босанске Крајине, устанички талас запљуснуо је и српска села око Босанског Новог.  Устанку је претходио покушај усташа из Благаја да на препад похватају и ликвидирају српске сељаке, који су били на присилном раду (кулук), на путу Благај – Јапра – Сухача – Агићи. Српски устаници на подручју Босанског Новог били су окружени јаким усташким упориштима и морали су ратовати на више фронтова. Већи дио устаника првог дана ударио је према Босанском Новом и комуникацијама Босански Нови – Отока и Босански Нови – Будимлић Јапра. Мање групе устаника дјеловале су према Дубовицима и Будимлић Јапри. На ова посљедња два правца устаници са босанско-новског сектора дејствовали су заједно са устаницима граничних срезова Сански Мост и Босанска Крупа.

Устаничке групе на правцу Босански Нови – Будимлић Јапра убрзо су ослободиле села Агићи и Хозићи и стигли до Сухаче. Ипак, у Сухачи су биле јаке усташке снаге тако да нису успјели ослободити и ово село.  Скоро без икаквог ватреног оружја устаници су само првог и донекле другог дана устанка, 31. јула и 1. августа, пружили јачи отпор усташама. Усташама на простору Босанског Новог већ 2. августа стиже појачање из Сиска и Загреба, тако да слабо наоружани и обучени устаници нису могли да заузму јача усташка упоришта.

Већ од 1. августа услиједиле су масовне ликвидације српског становништва око Сухаче и на читавој територије среза Босански Нови. Сухача је била центар злочина, јер су усташе најчешће ухваћене Србе доводили у то мјесто и ту убијали. Преживјели су након рата свједочили о страшним злочинима. Вујасин Стоја из села Соколишта, супруга убијеног Косте, посвједочила је између осталог: “Августа 1941. године, приликом покоља, дошле су усташе (12 усташа) и довикивали су мог човјека. Рекли му дигните бијели барјачић и хајде потпиши се у Хозиће па не бој се ништа. Човјек ми је отишао и погинуо (убијен) је у Хозићима одмах увече по доласку. Ја сам видјела свог човјека мртвог. Нашла сам га гдје су га појели пси (керови) и фино сам пола њега покопала…”

Било је и случајева гдје су ухваћени и на погубљење поведени Срби храбро пркосили муслиманским усташама. Када су једну групу од око тридесет Срба довели пред зграду општине у Сухачи, наредили су им да вичу “Живио Анте Павелић!” На то је један од Срба узвикнуо “Живио краљ Петар!” Домобран Сулејман Барјактаревић је одмах тога човјека ударио. Он се ту нашао са неколико домобрана: Дуратовић Хашимом, Селимагић Миралемом и Селмић Ахметом. Потом је Барјактаревић са усташама одвео те Србе “у правцу школе у један гај” и тамо их побили.

У Илинданском покољу страдало је 207 Срба из села у ширем рејону око Сухаче. То су села која су била у саставу ратне партизанске општине Радомировац: Радомировац, Соколиште, Витасовци, Трговиште, Миска Глава, Равска, Јошава, Црна Ријека, Масловаре, Сухача.  Поред усташа са подручја Сухаче и околних муслиманских села у покољу су учествовале и усташе из Босанског Новог, Љубије и Будимлић Јапре (срез Сански Мост – прим. аутора).

Сухача је у зиму 1941 – 1942. године, била дио непријатељске линије која је штитила Љубију са једне стране од устаника Подгрмеча. Са друге стране штитила је правац од Љубије према Босанском Новом од устаника Поткозарја и Подгрмеча. Прву линију чинили су села: Сухача, Хозићи, Агићи, Будимлић Јапра, Стари Мајдан, Стара Ријека и Бришево. Другу линију чинила су села: Сухача, Хозићи, Агићи, Равска, Шурковац, Волар, Чараково, Хамбарине, Ризвановићи и Бишћани.

Због масовне подршке НДХ и учешћа у борби против партизана становници Љубије и Сухаче су почетком априла упозорени писмом од стране Штаба Првог батаљона Другог КНОП одреда. У првој реченици се указује на примјер села Равска Латин које је “Наредбом овог штаба запаљено”, а сва имовина одузета “у корист Народноослободилачке партизанске војске“. Пред крај писма су позвани муслимани и Хрвати да приђу српским устаницима, а ако наставе са злодјелима над Србима слиједиће одмазда.

На самом почетку велике хрватско-њемачке офанзиве на Козару (10. јун 1942. године), партизани су извели снажан напад на Сухачу. У нападу су учествовали Ударни (козарски) батаљон Другог КНОП одреда, Ударни (грмечки) батаљон Првог КНОП одреда и једна чета Првог батаљона Другог КНОП одреда. О жестини борби за Сухачу свједоче и ријечи Млађе Станића, једног од учесника у тој борби: “Напредовали смо до џамије. Још не чујемо Грмечлије. Међутим, непријатељ врши јак притисак са југоисточне стране. Истина, ми нападамо, али је отпор непријатеља врло јак. Дан је, око 9 сати. Упали смо у џамију да бисмо одавде тукли. Једни су се чак попели на мунару, али су се под притиском ватре морали повући. Непријатељ је упао у џамију, па смо морали бацати бомбе и истјерати га, а затим смо и ми напустили џамију. Борци Ударног батаљона тукли су се прса у прса са Нијемцима. Овдје није било другог излаза него се борити до краја, јер би нас у противном непријатељ похватао живе.”

Након хрватско-њемачке офанзиве на Козару 1942. године (10. јун – 18. јул), српски партизани су иза поноћи 17/18. новембра исте године, опет напали Сухачу и непријатељски линију на широком подручју око Сухаче. Припадници Пете КНОУ бригаде су током 18. новембра до 18 часова заузели непријатељске положаје Сухачу, Пивницу, Таблу и већи дио Хозића Камена. Након тога још се на Хозића Камену држала група усташа у јачини 40-50 људи. То су били припадници Шесте усташке бојне и локалне усташе: “Иако опкољени и изложени јакој минобацачкој ватри, усташе су давале отпор све до пада мрака, када су и посљедњи дијелови ове јединице били практично уништени.”

Пошто је Сухача била утврђена са три реда ровова и многим бункерима, а муслиманско становништво проусташки расположено, Штаб Пете КНОУ бригаде овако је видио рјешење за Сухачу: “Наше је мишљење да се употријеби ово домаће становништво за загртање ових ровова као и да се село Сухача тотално попали, а преостало становништво да се протјера у Нови, то је стога што је то мјесто гдје непријатељ може смјештати војску и у зимским данима, а становништво је непријатељски расположено према нама“. На основу анализираних докумената за период јануар – септембар 1944. године, стиче се закључак да је Сухача била напуштена од усташа, а вјероватно и од значајног броја становника. Иако су напустили Сухачу, усташе и легионари из Сухаче ушли су у формацију неког “бандита Ноге” тј. “Ногине војске” (Муслиманске заштите) и наставили су беспоштедну борбу на положајима око Босанског Новог са повременим продорима према Сухачи и околним српским селима.

Однос муслиманских села око Сухаче и Новог према партизанима, био је углавном непријатељски до краја рата.

Борис Радаковић, историчар