Глас Српске, 8. 4. 2012, Због издајника погинуле десетине рањеника

Мотике, илустрација Фото: Град Бања Лука

Приједор – Иако је од Другог свјетског рата прошло 68 година, сјећања на тај период живота код Данице Тодоровић, родом из Копривне код Оштре Луке, не блиједе. Пред очима јој је слика, прича ова осамдесетшестогодишња старица, догађаја од 1. јануара 1944. године у селу Мотике код Бањалуке, када је због издаје погинуло на десетине рањеника и партизана од непријатељске авијације.

Тада као седамнаестогодишња болничарка Шесте крајишке бригаде пребачена је у штаб дивизиона којим је командовао Јосип Шоша Мажар. Тог 1. јануара водиле су се борбе за ослобођење Бањалуке. У већински хрватском селу Мотике, које су партизани заузели у тој акцији, био је велики број рањеника.

– Рањеници су били распоређени по кућама. Ја сам имала задужење да будем при штабу команданта Шоше. У јединици сем Шоше није било војника хрватске националности. Када смо ушли у село Мотике одсјели смо у једној богатој кући. Сјећам се да је војска пронашла буре ракије, а Шоша је натјерао мене да прва пробам. Морала сам да пијем како би се он увјерио да није отровано – прича нам Даница додајући да се у то вријеме у партизанским редовима шушкало о пргавој нарави команданта Шоше и Шошином јарку.

Тог 1. јануара партизани су заробили усташког пилота. Пилот је био у усташкој униформи, а кад је доведен пред Шошу, овај је рекао војницима да се удаље.

– Сједили су један уз другог и нешто причали, а онда је послије само пет минута дигнута узбуна. Речено је да је пилот побјегао. Настала је читава збрка. Рањенике смо вукли, формирана је читава колона… – присјећа се Даница.

Напољу је било хладно, а команда за покрет није стизала. За Даницу и њене саборце је то било чудно.

– Питала сам зашто не крећемо. Било ми је жао рањеника који су се смрзавали лежећи у колима. Колона је стајала скоро читав сат, све док нису наишли непријатељски авиони и осули паљбу. Шоша се одмах сакрио на сигурно. Преплашени и рањени волови почели су да јуре, вуку кола која су се превртала и из којих су испадали рањеници. Крви је било на све стране. Чули су се само јауци и запомагања. У неколико налета непријатељ је побио све рањене – прича Даница тврдећи да је овај непријатељски напад био договорен између Шоше и усташког пилота.

По њеним ријечима, нико никада није потегао питање одговорности Шоше за ту трагедију.

Шошин јарак

Мој добри пријатељ Илија Ковачић, иначе правник, причао ми је својевремено о људима који су завршавали у Шошином јарку. Велики број неистомишљеника је стријељао без суда и доказа.

Данас још неке улице носе име овог партизанског крвника који је убијао Србе који су се заједно са њим борили у истим редовима. Исти ти су са списка бораца стављани на списак издајника – каже бивша партизанка која је у својој 36. години као радник полиције отишла у пензију.