Исповијест Слободана Бојанића о пакленим данима у Сарајеву: Војници убијени док су лежали на улици

Муслимански напад на колону ЈНА која напушта Сарајево 3.5.1992. Фото: Архива

Прибој, Сарајево – Дане и ноћи проводили смо као живе мете чекајући да изађемо из пакла, а када су нам молитве услишене и мирно кренули са повлачењем колона је засута паљбом, недужне војнике су убијали док су лежали на асфалту, крв је лила на све стране.

Слике ужаса из сарајевске Добровољачке улице већ 24 године свакодневно навиру пред очи Слободану Бојанићу из Прибоја који се са колегама из ЈНА 3. маја 1992. године нашао у смртоносном обручу. Сјећање на најтеже дане у животу сажео је за „Глас Српске“ уочи још једне годишњице злочина којег дочекују разочарани и увријеђени, јер се још нико од оних који су наредили напад и посијали смрт није нашао у судници.

– Психичке и физичке последице рањавања у Добровољачкој улици трпим и дан-данас. Велика је срамота што за злочин над људима који су побијени ни крви ни дужни нико за толико година није одговарао – каже Бојанић који је као и остали преживјели у Добровољачкој свједочио о нападу, али правосуђе БиХ и Србије није одмакло даље од истраге.

Дани из пакла

Бојанић је као и већина младића рођених 1972. упућен на одслужење војног рока у предвечерје рата 1991. године. Војни рок почео је у Славонској Пожеги, али су га судбина и неколико прекоманди довели у Сарајево. Преко Загреба и Бањалуке отишао је за Сарајево и био стациониран у згради позадинског дијела команде на Бистрику.

– Крајем фебруара и почетком марта 1992. слободно смо шетали по граду у униформама. Како су тензије расле старешине су нас пуштале да изађемо у цивилу и то само ако нам је заиста потребно. Посљедњи пут изашао сам у град почетком априла, а након што су 20. априла убијена двојица војника у кафићу на Бистрику изласци су забрањени. Неколико дана касније почели су да нас гранатирају – присјећа се почетка пакла који ће услиједити.

Како су дани пролазили напади на ЈНА су били све чешћи.

– Пуцали су на нас из хотела ‘Национал’, школе наспрам команде, Алијиног конака и са Бистрика. Искључивали су нам воду и струју. Никада нисмо пуцали први, а само када смо морали узвратили бисмо на ватру. Телевизија Сарајево упорно је преносила другачије, називали су нас окупаторима, иако се нисмо мицали из зграде – каже Бојанић.

Најжешћи напад услиједио је 2. маја.

– Канцеларије у којима смо се налазили потпуно су демолиране. Погодили су и два камиона натоварена муницијом. Поручник и војник рањени су док су покушавали да их угасе – сјећа се Бојанић.

Увече је стигла наредба да не одговарају на нападе јер је са тадашњим предсједником Предсједништва БиХ Алијом Изетбеговићем постигнут договор о мирном изласку војника из Сарајева.

– Меци са запаљених камиона праштали су читаву ноћ. Једва смо чекали да изађемо из тог пакла. Док сам јео, позвали су ме и рекли да колона креће – наглашава Бојанић.

Нада голобрадих младића да ће се коначно извући из пакла претворила се у хорор.

– Сео сам за волан комбија, поред мене је био Миодраг Ђукић, а на задњем седишту пуковник Градимир Петровић и капетани Ласло Правда и Драгослав Станковић. Били смо ближе зачељу колоне. После пар стотина метара колона је стала. Стајали смо неко време очекујући да кренемо, али су се зачули пуцњи. Из околних зграда су почели да излазе наоружани припадници муслиманских формација, али и цивили – прича Бојанић наводећи да су били изненађени јер им је речено да је постигнут договор о мирном изласку и наређено да нико не смије да пуца.

Наоружани нападачи извукли су их из комбија отимајући од старјешина пиштоље, паре и документа.

– Ударали су их кундацима, а када би пали и ногама. Оборили су нас на улицу и наредили да ставимо руке испред себе. Испред нас је на улици лежао заставник Гојко Вукшић са кога су почели да тргају униформу и да га туку. Одједном се зачуо рафал. Осетио сам бол у руци и цурење крви. Погледао сам у правцу руке и видео да је Ђукић погођен у главу. Истим рафалом је убијен Петровић, а рањени Ласло и Станковић – наставља Бојанић потресну исповијест.

Превезени су у болницу Кошево гдје су раздвојени.

– Претресли су ме и пронашли ножић којим сам пред полазак отворио конзерву. Ударили су ме неколико пута питајући јесам ли то сакрио да кољем. Звали су ме четником и претили да ће ме убити – каже Бојанић истичући да се болничко особље према њему односило професионално.

Нада у живот вратила му се када је 11. маја кроз прозор видио санитетску „стодесетку“.

– Дошла је једна докторица и рекла да се спремимо и да идемо. Нас тројица из собе смо размењени заједно са Ласлом, пуковником Енесом Тасом и војником Миланом Пешићем по које је дошао санитет – каже Бојанић који је пребачен у болницу у Палама, а потом на лијечење на ВМА у Београду.

Докази прикупљени, оптужница ни на видику

Колону ЈНА у Добровољачкој улици 3. маја 1992. године напали су припадници Зелених беретки, Патриотске лиге, МУП-а и Територијалне одбране РБиХ док су се мирно на основу постигнутог споразума и уз гаранцију мировних снага УН повлачили из Сарајева. Иако је МУП РС доставио извјештај Тужилаштву БиХ о почињеном злочину који садржи документа, видео и фоно записе, пресретнуте разговоре и друге доказе који потврђују да је нападом руководио тадашњи члан Предсједништва РБиХ Ејуп Ганић и да су за њега били одговорни Јован Дивјак, Јусуф Пушина, Заим Бацковић, Драган Викић и други за злочин над војницима ЈНА нико није одговарао.

Бивши међународни тужилац у Тужилаштву БиХ Џуд Романо почетком 2012. године донио је одлуку о обустави истраге против 14 особа. У Тужилаштву БиХ су недавно потврдили да предмет „Добровољачка“ и даље постоји, а и српско Тужилаштво за ратне злочине још води истрагу.

У некадашњој Добровољачкој, која је преименована у улицу Хамдије Крешевљаковића, данас ће бити обиљежена 24. годишњица злочина над припадницима ЈНА. Предсједник Пододбора Владе РС за обиљежавање значајних историјских догађаја Велимир Дуњић очекује да ће скуп, којем ће присуствовати преживјели војници и породице убијених, протећи без инцидената.

Подмукли напад

Предсједник Борачке организације РС Миломир Савчић наглашава да није постојао ниједан разлог за подмукли напад на војну колону која никога није угрожавала. Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије позвала је надлежне органе у БиХ да казне починиоце злочина.