Јадовно, 12.5.2017, Зар Срби и Роми нису страдали на старом Сајмишту?

Група заточеника у логору Сајмиште Фото: Народни музеј Ваљево, рег. 8-76-3672

Реаговање поводом изложбе „Јадовно – Јасеновац – Козара – Сајмиште“ отворене 21. априла у београдској галерији „Прогрес“, у организацији Музеја жртава геноцида из Београда.

Народи, који негују културу сећања, о страдалим сународницима, тачно, одређеног дана, неизоставно, сваке године,у континуитету се присећају великог националног страдања. Јевреји 27. јануара, а Јермени 24. априла обележили су ове датуме као међународне дане сећања на жртве Холокауста и Геноцида. У Србији,  као „пандан“, горе назначеним државним празницима, законом је установљен Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату. Он се обележава истог дана када је 1945, при крају рата, извршен пробој логора Јасеновац.

Ове године Музеј жртава геноцида је желео, тематским серијалом, који је трајао до 29. априла да на посебан и изражен начин обележи овај важан државни празник. Са своје стране, уредник, вршилац дужности директора Музеја, Вељко Ђурић Мишина, сматрао је да централно место, у захтевном, програмском концепту, припада изложбеној поставци „Јадовно-Јасеновац-Козара-Сајмиште“ која је у средствима јавног информисања, уз посебан публицитет,промовисана као изузетан културни и комеморативни догађај. Иначе, изложбу је у централном „градском језгру“, у Кнез Михаиловој улици, отворио израелски уметник Мајкл Енде који је истовремено Музеју поклонио своју скулптуру „Од уништења до новог живота“!

Изложба је лоше организована у једном ограниченом и скромно опремљеном простору.

На самом отварању није дељен никакав пропратни материјал, мада се са правом очекивало да организатор штампа садржајан и зналачки илустрован каталог. На изложби су приказане, углавном, увећане, ратне фотографије, испод којих нису истакнути називи, места и године њиховог настанка.

Други, пратећи документи и архивски материјали правилно су назначени, а посебно они изложени у витринама. У свом јавном обраћању, Вељко Ђурић Мишина, изјавио је Срни да се “изложбом жели показати континуитет злочина у НДХ над српским народом, Јеврејима и Ромима“. Истакнути концепт, са својим сарадницима, покушао je да реализује помоћу четири велика паноа исте површине, који хронолошки прате след геноцидних догађања у НДХ. Приказивање „ентитетског“ страдања, на појединачним паноима, представљало је за организаторе нерешиву енигму.

Mада ћемо највише говорити о Сајмишту, идеја да текстови буду илустровани низом фотографија доследно је реализована на свим паноима. Сумирати четворогодишње, крајње комплексно страдање, на неколико лимитираних – изложбених површина представља прворазредни изазов.

Када посетилац посматра први пано – Јадовно, на основу изложеног материја он нема утисак да се ту ради о систему логора Госпић – Јадовно – Паг зато што је приређивач заборавио да прикаже мапу логорског коплекса који је егзистирао од краја априла до августа 1941. године. Исти је случај и са другим „ентитетом“ – Јасеновцем. Ако се узме у обзир да је поред скраћених изложбених наслова и страдање на појединим стратиштима илустровано необележеним фотографијама и редукованим текстовима онда прихватљивост тако приказане иложбене поставке постаје крајње упитна!

Заинтересован, али слабије обавештен посматрач стиче утисак да је старо Сајмиште био логор искључиво за Јевреје. Зашто се последњих година упорно приказује искривљена слика о хиљадама страдалих Срба на Сајмишту?

Последњи „ентитет“ – Сајмиште

Четврти пано – Сајмиште заслужује посебну пажњу! Излагач је имао основни задатак да прикаже страдање заточеника у логору који су нацисти основали 8. децембра 1941. на територији Независне Државе Хрватске. Приказаћемо, у наставку чланка, на који начин је приређивач, истину о Сајмишту, покушао да приближи заинтересованим посетиоцима.

Када се говори о текстуалном прилогу приказаном на паноу онда имамао у виду копирани документ послератне Државне комисије за утврђивање злочина окупатора, Инв.бр.16.490, који илуструје страдање талаца код Панчева – Јабука, као и један фалсификовани извештај у коме неки шпијун Гестапоа – Август износи податак да је „до краја августа 1944. године, у Јајинцима, стрељано 13.862 Јевреја“.

Објављен је и скраћени текст који реално приказује депортацију Јевреја на Сајмиште 8. децембра 1941. године. На спорном паноу су изложене и фотографије: Сабирног центра за Јевреје на Калемегдану, улаз у Сајмиште, „душегупка“, Секулићева „Кула“, две фотографије о интернирању Јевреја…

Дакле, у пропратном тексту, као и на изложеним фотографијама нигде се не помињу страдали Срби и Роми!

Заинтересован, али слабије обавештен посматрач стиче утисак да је Старо сајмиште био логор искључиво за Јевреје. Зашто се последњих година упорно приказује искривљена слика о хиљадама страдалих Срба на Сајмишту?

На ово питање, још увек, нисмо добили прави одговог!

Убеђени смо да се овакавим приступом деградира култура сећања о Геноциду извршеном у току Другог светског рата над Србима, али и Ромима?! Уосталом, коме иде у прилог оваква врста историјског ревизионизма? Примећујемо да последњих година историчари и надлежне установе избегавају озбиљан и садржајан дискурс о Старом сајмишту. Нисмо убеђени да слични, комеморативни догађаји, имају позитиван утицај на обликовање националне свести о прећутаном Геноциду, а о историјској и националној одговорности организатора, као и о корпусу српских историчара који се годинама “штите“ кетманом говорићемо неком другом приликом!

У нацистичкој терминологији Сајмиште се означава као „Dulag F 172“. Немци су основали логор на простору где је непосредно пред почетак Другог светског рата подигнут велелепни сајамски комплекс (1937/38). За разлику од Аушвица и Јасеновца где су логорске бараке и помоћни објекти наменски служили за смештај заточеника, на Старом сајмишту су постојећи, сајамски павиљони, адаптирани у логорска здања. Од, 8. децембра 1941. до 10. маја 1942, он је функционисао као логор за Јевреје и Роме – Judenlager Semlin.

Затим је почеком маја 1942. године преименован у Anhaltelager Semlin (Прихватни логор Земун). Под тим називом непрестано је радио до јула 1944. када је коначно укинут. У послератним извештајима Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача и Покрајинске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини (VII група масовних злочина) изнесени су подаци да је од 90.000-100.000 доведених, страдало преко 40.000 заточеника. Налази Анкетне комисије за Сајмиште као и поменуте Државне комисије о 7.000 заточених Јевреја, као и претходни подаци, дуго су били присутни у публикацијама о Сајмишту.

Интернирање Јевреја на Сајмиште отпочело је 8. децембра 1941. а према извештају Опуномоћеног и командујућег генерала у Србији (20.12.1941), “у новоформирани логор за Јевреје и Цигане (Роме) у Земуну до 15.12.1941. доведено је 5.281 особа“. Касније су пристизале мање групе припадника јеврејске заједнице. Већ, 26. јануара 1942, интернирани су из Шапца жене и деца („Кладовски транспорт“), а затим су пристизали, углавном, транспорти жена и деце из Крагујевца, Ниша, К.Митровице и Н.Пазара. Последња група Јевреја из Приштине и Ц.Горе (избегли Јевреји) депортована је са Сајмишта 16. јуна 1944, у немачки логор Берген Белзен.

Када се говори о страдалим Јеврејима најчешће се наводи податак, о 6.300 (М.Кољанин) убијених Јевреја . У обимној литератури наилази се и на податке да је на Сајмишту угушено гасом 8.000 Јевреја (М.Шелах), односно да је на овом стратишту страдало, чак, 11.000 Јевреја (Ј.Романо).

Прошле, 2016.године Историјски архив Београда објавио је поименични списак за 3.450 страдалих Јевреја на Старом сајмишту. Сматра се да је ово најнижи број страдалих.

У литератури, о Ромима на Сајмишту, постоји сагласност да је од 600 интернираних, страдало око 60 Рома (10%) и то у периоду од децембра 1941. до марта 1942. године када су преживели Роми ослобођени.

Када је реч о Србима онда се, као и случају Јевреја, најчешће наводе подаци М.Кољанина да је од „укупно 31.972 доведених у Прихватни логор, живот изгубило 10.636 заточеника“. Поред Срба у логор су интернирани и припадници других националности. Заточеници су најчешће страдали од разних болести, тортуре, глади, а и стрељања логораша су била честа. Видимо да је драстично редукован број страдалих у односу на податке до којих је дошла Државана комисија за утврђивање ратних злочина.

Писац ових редова, имајући у виду новија истраживања, сматра да је на Сајмишту, од маја 1942. до јула 1944. страдало преко 20.000 Срба. Међутим, нисмо имали намеру да примењеном елаборацијом пребрајамо убијене логораше, што је, у крајњем случају неумесно. Напротив, наш циљ је био да укажемо на релевантне историјске податке о страдању сва три народа: Срба, Јевреја и Рома!

Приређивачи неуспеле изложбе заборавили су да потискивање истине о Геноциду и разарање културе сећања такође представља својеврсни злочин.

Изложбене  поуке

Да ли је организатор изложбе која ће бити отворена до 12.маја текуће године нехотично заборавио на страдале Србе и Роме?

Видећемо, да касније понуђен, пропратни материјал спорне поставке, разјашњава уредникову намеру да логор Старо сајмиште прикаже као место где су искључиво страдали припадници јеврејске заједнице. Наиме,у једностраничном тексту, који је намењен заинтересованим посетиоцима, приређивач, такође, не говори о Сајмишту и страдању Срба и Рома.

Последњих година једна група јеврејских интелектуалаца предлаже, да после нужне меморијализације, Старо сајмиште прерасте у меморијалну установу – Музеј Холокауста.

Е.Зуроф, директор центра „Симон Визентал“ из Јерусалима и члан Комисије за уређење Сајмишта оштро се супроставио предлогу да рехабилитовани сајамски комплекс буде искључиво посвећен страдању Јевреја. Дубоко свестан да не постоје жртве првог и другог степена предложио је да “Старо сајмиште буде заједничко место сећања за све жртве нациста“!

И ова изложба потврђује да кривце за дугогодишње скривање истине о планетарном страдању нашег национа, превасходно, морамо тражити у нашој средини. Иначе, сви народи који негују културу сећања, о својим страдалим прецима, већ су пре неколико деценија завршили са нужном меморијализацијом својих стратишта. Јевреји су већ 1947. заштитили Аушвиц, а затим га претворили у „Државни музеј Аушвиц  Биркенау и велики истраживачки центар. На сличан начин су Јермени и Руси извршили меморијализацију националних стратишта. Једино Србија, протеклих деценија, није подигла Меморијални центар Геноцида и основала специјализовану институтску установу за изучавање свеколиког и трауматичног страдања нашег народа у протеклом веку.

У Р. Српској, од прошле године озбиљније се приступа подизању, сабирног, Меморијалног центра у Спомен-подручју Доња Градина. Нажалост, ова тема у Србији још увек није на дневном реду. Зато смо данас суочени са честим и несхватљивим пропустима попут овог последњег, учињеног од стране Музеја жртава геноцида.

Приређивачи неуспеле изложбе заборавили су да потискивање истине о Геноциду и разарање културе сећања такође представља својеврсни злочин. Поучени, последњим, негативним искуством морамо још интензивније говорити и присећати се Великог злочина – Геноцида зато што представља важно и незаобилазно обележје националног идентитета!

Драган Поповић, публициста, Београд

Писац прилога је штампао бројне текстове у низу часописа и на културним страницама дневних листова. Неколико сепарата објављено је на порталима: Видовдана, Српског листа, Новог Стандарда, Васељенске…